Škrtarenje sa sopstvenom dušom

Sve sto puta ponovljene, već oveštale i sada patetične fraze, zapravo su potpuno istinite i, u trenutku kada su nastale, predstavljale su esenciju mudrosti. Međutim, toliko puta upotrebljene, ispraznile su se od značenja, kao reč koju uzastopno ponavljamo dok ne izgubi smisao. Zato mi ponekad, kada mi neka pojava posebno zagrebe mozak, bude gotovo nelagodno da o njoj pišem, jer se čini, kao što sam jednom negde rekla, da je sve o svemu već odavno ispričano.

Ipak, iako je taj utisak prilično tačan, neke stvari uporno opstaju, održavaju se na površini. Ništa čudno. Govna ili plivaju ili zapuše odvod. U oba slučaju predstavljaju problem, i to često najviše onima koji su povremeni ili stalni nosioci takvih osobina ili stanja.

Jednu od tih mnogo puta kritikovanih i ismejavanih pojava svakako predstavlja tvrdičluk. Ovu osobinu svi, navodno, preziru i nikako ne bi voleli da ih neko doživi kao takve. To je, nažalost, osobina koju poseduje neuporedivo veći broj ljudi nego što se na prva dva-tri pogleda može pretpostaviti. Koliko god jadno bilo ono prebiranje po novčaniku ili nespremnost da se nešto materijalno podeli ili da se sopstveni dragoceni novac na nekoga potroši, nајbezazleniji je oblik ovog fenomena.

Jer u osnovi ove materijalne sebičnosti često leži nešto mnogo odvratnije. Tvrdičluk vezan za novac ponekad je prouzrokavan samo podsvesnim strahom od nemaštine, ali je mnogo češće manifestacija duhovnog, emotivnog ili intelektualnog grebatorstva. Obavezan je i verni pratilac svih samoživih, nedokazanih, bezrazložno i bez osnova tvrdoglavih, bezosećajnih, pritvorno ljubaznih, manipulativnih i ostalih nakaznih spodoba.

Te emotivne i duhovne cicije često izgledaju kao sasvim normalni, pristojni i fini ljudi. Umeju da budu ljubazni, da se ponude da pomognu, da deluju predusretljivo. U prvo vreme će biti širokogrudi, mangupsko-kavaljerskih manira, široko će plaćati i čašćavati. Izlaziće u susret kada god je potrebno, i to bez pogovora. Insistiraće na tome da se slobodno oslonite na njih, tražiće čak da im se obratite kada god vam nešto zatreba.

Ne znam da li ste primetili da kada neko tako nastupi, drugoj strani bude skoro neprijatno od tolike pažnje. Pa se, kao svaki vaspitani čovek, uzdrži, kontroliše, vodi računa da ne zloupotrebi dobru volju novog poznanika–prijatelja–partnera. Automatski se prebacuje u režim nesebičnog davanja. A kir Janja lagano, neprimetno, pruža sve manje. Na neki nemušti, ali vrlo vešt način svaku uslugu, normalnu pažnju, čak i susret radi druženja nekako predstavi kao nešto veeeeeliko, kao postupak kojim nas zadužuje.

Ta osoba, u stvari, sve vreme meri koliko je dala. To što na početku naizgled daje mnogo, za nju je samo početno ulaganje, osvajanje poverenja i stvaranje prostora za sebe i svoje potrebe. Lagano, sve ono što vi pružate, makar to bilo sve što imate, sva pažnja, ljubav, podrška, pomoć, nesebičnost, pa i ono materijalno, postaju sitnice, nešto što se podrazumeva, a i nije baš bog zna šta. A njihovi gestovi, koji se uglavnom svode na lažne reči i prazna obećanja, tu i tamo presečeni nekim nevoljnim cimanjem tek da se zavara trag (izvedenim tako da osećate grč krivice što ste nešto navodno isforsirali), postaju veliki kao planina.

Možda se na ovom mestu zapitate zašto se ponavljam, jer opisane pojave liče na one biljke-mesožderke o kojima sam već govorila. Zato što se ovde radi o jednom sasvim drugačijem sklopu. Jeste da se ove osobe služe vrlo sličnim oblicima manipulacije, ali njihovi porivi proizlaze iz mnogo dubljih problema.

To su obično nenormalno razmaženi, večito za ruku vođeni, nadgledani i bolesno kontrolisani u detinjstvu i mladosti. Oni okruženi posesivnom okolinom koja je, pod maskom davanja, lečila svoje komplekse usađujući tom budućem nesrećniku ideju da je ljubav samo u dobijanju i stvarajući tako od sebe apsolut koji niko drugi neće moći da dostigne. Rastući pod staklenim zvonom, koje je, naravno, tesni kavez, oni postaju nesposobni da se samostalno kreću kroz život, jer niti im je dozvoljeno da sebe upoznaju niti da se razviju. Nenaviknuti na napor, na pružanje, na deljenje emocija, već samo na uzimanje i čekanje svega na tacni, ostaju emotivno zakržljale i polusuve biljke koje i od ostatka sveta prirodno očekuju isti tretman koji imaju u svojoj zlatnoj saksijici.

Pošto je u tom kavezu-saksiji, jelte, tesno, oni još u detinjstvu nauče da klimanje glavom, laskanje i sakrivanje onoga što stvarno misle ili osećaju čini da stisak bar malo popusti, a da oni usput dobiju još. I onda to još, i još i još ide unedogled. Nije da ovi ljudi nemaju kapacitet za autentična osećanja. Nije čak ni da ne gaje neke vrlo duboke emocije. Ali njima pre svega i iznad svega upravlja panični strah. Strah od toga da će biti razotkriveni (jer im je, izgleda, objašnjeno da je sramota imati osećanja), da će postati ranjivi, da će, ako pokažu da im je neko stvarno potreban ili da za nekoga zaista iskreno nešto žele da urade, doći u situaciju da ih taj neko zloupotrebi. Da je, na primer, sposobnost da se uoči sopstveno loše ponašanje i da se zbog toga iskreno izvine znak neverovatne slabosti. Šta da rade ako se desi da pruže više nego što su dobili? Kako se živi s tim? Šta ako boli? Milion pitanja, nula hrabrosti da se otkriju odgovori. Niko ih tome nije učio.

I tako oni idu kroz život. Spolja hladni, proračunati, lažno racionalni. Iznutra stegnuti kao da imaju zatvor (pa ona pomenuta govna trule unutra), suštinski nezadovoljni onim što imaju, jer tamo negde postoji još nešto (nebitno im je da li je vredno ili ne) što još nisu uzeli. Nesvesni toga da se sreća (i evo jedne od onih fraza sa početka) ne dostiže uzimanjem, već davanjem. Napeti i preplašeni sami od sebe, od svega onoga što uporno potiskuju, što ne bi priznali ni sebi ni drugima. Namerno gluvi za tuđe reči da ih, ne daj bože, ne bi naterale na razmišljanje. Zapeti kao strune, uvek na gotovs kada treba da bace neku zajedljivu, otrovnu, sarkastičnu strelicu kako bi onima kojima je do njih stalo pokazali da oni sami nimalo ne haju. Spremni na svađu do smrti sa istima, ali zato pokorni i gmizavi pred onima koje još nisu osvojili i od kojih još ništa nisu dobili.

Koliko god da su sebični i okrutni, sebe povređuju najviše. Jer mi možemo da se okrenemo i odemo. A oni su osuđeni na sebe i na one majstorske manipulatore koje ne mogu da osvoje, pa ih sopstvena sujeta tera da pred njima zauvek puze.

Tužna je ironija to što su sebe skoro sasvim uspeli da ubede da su oličenje iskrenosti. Ipak, iako vidim uzroke njihovog ponašanja, moram bez imalo stida da priznam da mi ih uopšte nije žao. Jer ako ne mogu da stisnu petlju, da izgrade kičmu ili, kako bi u američkim filmovima rekli „to grow a par“, da nauče kako da poštuju ono što im je dato, da shvate da duguju svetu sve što im pruži, onda im tako i treba. 🐁😛

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s