O mislima i drugim demonima

underwater photography of woman
Photo by Engin Akyurt on Pexels.com

Volela bih da napišem tekst. Da ispričam neku pričicu. Da vas zasmejem ili naljutim. Ili možda oba. U tome sam nekada davno povremeno bila dobra. Volela bih da prospem otrov. Volela bih da pružim utehu. Volela bih da mogu da se odlučim šta bih volela.

Ali ne mogu. Misli su mi kao zvukovi pod vodom. Ili kao oni u noćnoj mori. Iskrivljene, izobličene, preteći duboke, isprekidane. A da nisu, pričala bih vam svašta. Ne znam odakle bih počela. Zasula bih vas gomilom ideja i mišljenja.

Pričala bih vam, na primer, o tome koliko se trudimo. Da ostanemo vedri i pozitivni. Bar pred svetom, odnosno na mrežama. Jer one su sada i zvanično postale jedini socijalni prostor. O tome kako se zezamo, sprdamo, smišljamo nove fore. Pa se onda, kada se na trenutak isključimo, suočimo sa novim oblikom panike. Kada na nas navale sve sumnje, strahovi, tuge, nedovršene priče, neodgovorena pitanja. Kada potrošimo zalihu dobrih ili osrednjih forica i adekvatnih pesama, pa se zapitamo: „Šta sad?“ Pa se onda opet obratimo mrežama. Da nas posavetuju. Pa naiđemo na poplavu raznih ideja i predloga kako da iskoristimo ovaj blagoslov karantina. Kažu nam da radimo na sebi, da pročitamo sve što nismo, da obiđemo hiljade virtuelnih muzeja, da vežbamo, da šijemo, da kuvamo, da jebavamo ale… Jer, evo najzad vremena za sve. Evo najzad usporavanja za kojim smo žudeli. Zašto bismo se žalili? Ako nam tako nešto i padne na pamet, nađe se već neko da nas opomene. Jedni nam pokazuju ljude (sad su ih se setili) koji su, zbog hronične bolesti, stalno u karantinu i kažu nam: „Sram te bilo, šta bi radio da si na njihovom mestu?“ Drugi nam kažu: „Sram vas bilo, nezahvalnici nezahvalni! Teško vam je da budete u kući? Vi bar imate kuću u kojoj možete biti zatvoreni!“ Treći nas opet vrate na samousavršavanje, opominjući nas da smo nedisciplinovani lenjivci koji neće da iskoriste bogomdano vreme za sticanje novih veština.

I mi se povučemo. Postidimo se. Onu čudnu rupu, negde u predelu pleksusa, u koju smo, odmah na početku ugurali strah, počne da ispunjava sloj po sloj griže savesti. Sram nas bilo što ne možemo da se fokusiramo. Sram nas bilo što smo nezahvalni (na tom nečemu, nije bitno čemu). Sram nas bilo što nam nedostaje kretanje, ljudi, razgovor lice u lice. Jer, ne samo da nam je najzad poklonjeno vreme. Da se usavršimo i suočimo sa sobom. Da razrešimo sve osvešćene i neosvešćene probleme. Da odradimo samostalnu psihoterapiju i usput postanemo zategnute, vitke poliglote sa nebrojenim novim znanjima, veštinama i mađioničarsko-čarobnjačkim sposobnostima. Nego nas činjenica da nam nedostaje human touch u najmanju ruku čini neodgovornim sebičnjacima i potencijalnim ubicama (ne, ne zagovaram širenje zaraze, bez brige). Paf! Šta bi? Gde nestade sva pozitivnost i slavljenje mogućnosti koje nam je karantin doneo, zapitamo se.

Onda se, naravno, prisetimo onoga što smo prvo gurnuli u onu pomenutu rupu. Tamo negde napolju, a i ovde negde unutra, vlada pandemija. Neki ubilački virus koji ne bira. Neka nova kuga koja, kako nas, između postova o blagoslovima karantina, obaveštavaju, jede pluća, razara bubrege, ubija mučki kao Španska inkvizicija. Setimo se, pa se useremo, da prostite. Šta ako se razbolim i umrem? Šta ako se razbolim i zarazim nekog? Šta ako izgubim nekog koga volim? Šta ako… Da li da se opraštam, da se pozdravim sa svima redom? Ili da se ne javljam nikome? Da pišem testament u kome svoje knjige zaveštavam onima kojima dugujem neke pare, pa da probaju da ih utrape nekome ako uzmognu? Ili da se ipak nadam, da verujem zapravo, da neće baš mene da strefi?

Ovde nabasavamo na još jedno: „Šta ako…?“ Šta ako preživim ili, daleko bilo, nekog nadživim? Pa se suočim sa posledicama? Sa hegemonijom koja se ustoličila dok sam ja bila disciplinovano utamničena. Sa ekonomijom uništenom dok sam ja poslušno ćutala, jer čekaj sad da prođe ova pošast. Sa ozbiljnim posttraumatskim sindromom koji neće imati ko da leči jer će i svi ostali biti u istom sranju. Ili sa nerešenim pitanjima i neizglađenim nesuglasicama za koje je sada kasno jer je vreme spalilo mostove.

I tako se vratimo na početak. Na uputsvo da radimo na sebi, da se suočimo sa sobom. Da pod obavezno prođemo kompletan proces „uradi sam“ psihoterapije. Nema veze što je bar za jedan njen deo neophodno i suočavanje sa drugima, a to ne možemo, jer socijalna distanca i samoizolacija.

E, meni se negde na ovom mestu, u celoj toj nekoherentnoj zbrci nazovimisli odnekud pojavi Kipling i njegova pesma „Ako“ (https://www.poetryfoundation.org/poems/46473/if—). Pa me, u sred apokalipse, istom snagom kao i prvi put, pogodi ono razočaranje koje sam osetila kada sam videla da je tvorac moje omiljene „Knjige o džungli“ napisao odu emocionalnom mediokritetsvu. Pročitam je ponovo i shvatim da je svevremena, jer sadrži sve one zahteve koji se pred nas i sada postavljaju i izluđuju nas. Osećaj, ali ne mnogo! Budi heroj, ali ne izdvajaja se iz gomile! Pod maskom mudrosti slavi se osrednjost, samodovoljnost, ljubaznošću prikrivena emocionalna invalidnost.

Eto tako. O svemu bih vam tome pričala da mogu. Ali ne mogu. Jer sam u fazonu da vrisnem: „Odjebi!“ I bratu Radjardu, i onima koji traže da budem pozitivna, i onima koji hoće da shvatim svu težinu situacije, i onima koji mi predlažu da završim sedamdeset onlajn kurseva (pošto mi, jebeno, nije preko glave besmislenosti onlajn nastave)… I sebi što se ljutim na sebe jer nisam dovoljno poletna, dovoljno ozbiljna, dovoljno produktivna, dovoljno zabrinuta, a ipak optimistična… Što sam tužna, što mi nedostaju neki ljudi i zajedničko ispijanje kafe, uživo. Da ih vidim i da smem da ih zagrlim. Što sam nezahvalna jer ima onih kojima je teže. Što mi se mnogo spava. Što me nervira nedostatak fokusa. Što se povremeno plašim… Odjebi, Biljana!

Idem po stoti put da slušam pesmu Fuck all the perfect people, što i vama želim.

Ništa bitno

Znate onaj klip koji govori Sintija Nikson (Miranda, gledaoci Seksa i grada, Miranda). Ono Be a lady… Onaj gde nabraja sve sumanuto kontradiktorne i surove savete kojima se ženama, od kada postoje reči, puni glava, unosi konfuzija, izaziva stid, zaustavlja misaoni proces, proizvode kompleksi, oduzima sloboda… Napravljen, naravno, kao doprinos borbi za prava žena. I dobar. Iznenađujuće. Pravo u metu.

Podeljen nebrojeno puta. Lepo, reklo bi se. Svest je na visokom nivou. Žene su se prepoznale, osetile reči na svojoj koži, objavile ga kao svoj manifest, kao sliku sopstvene pobune. Poruka koju prenosi snažna je, sažeta, ne može da ne izazove efekat.

I izavala je. Ne govorim sada o onom nesrećniku našem koji je izazvao sveopšti krindž neinteligentnim i neduhovitim pokušajem da se podsmehne i oduzme na značaju pomenutom klipu. Njegove gluposti dokaz su da je tekst u klipu istinit, da izaziva nelagodu. Naročito kod ženomrzaca. Onih što nemaju m… da izađu iz ormana pa su im žene trn u oku. We are so very sorry.

Govorim ovde o onom drugom efektu. Efektu dimne bombe. Da ponovim, klip je podeljen nebrojeno puta. Delile su ga šakom i kapom razne. I one koje ga razumeju, ali i one druge. One o kojima sam prošle godine u ovo vreme već pisala. One koje predstavljaju dve strane istog novčića. Neinventivne feministkinje koje su svojom glupošću i agresivnošću nanele verovatno nenadoknadivu štetu ženskim pravima, kao i one koje su ove reči o slobodi i pravima doživele kao odličan alibi da nastave da budu prenemagičice, da svojim postupcima opravdavaju prezir prema čitavom ženskom rodu.

Jer taj prezir postoji, opipljiv je, stvaran, oličen u nadmenim ili snishodljivim komentarima, u drskostima, zahtevima, uvredama, nipodaštavanjima, nasilju… Žene se vrednuju prema muškim kriterijumima, prilagođenim muškim potrebama i željama. A muškarci, tako nam kažu, žele ženskice. Nežne, mazne, slabe, lepe, umereno glupe. Ne daj bože da imaju mišljenje. Bar ne suprotno muškom. Ne daj bože da zauzmu stav i da se oko njega raspravljaju. Treba da imaju meru i da znaju gde im je mesto. A mesto im je, tako nam kažu, u emotivnoj, seksualnoj, intelektualnoj manipulaciji. Jer muškarci, u stvari, vole kučke. Tako nam kažu. A tako kažu i njima.

Nije pomenuti klip dobar zato što skreće pažnju na nemoguće zahteve koji se postavljaju pred žene, pa one, jadne, ne znaju kome će se carstvu privoleti. Znamo, ne brinite. Svaka bira svoje. Ona koja je ličnost, biće svoja i šta god da uradi neće biti stvarno degutantno. Možda će naići na osudu, ali ona koja je stvarno ličnost zna da ta osuda potiče iz straha od razbijanja udobnih ustaljenih tokova, da njeno ponašanje stavlja još jedan, apsolutno nedostižan zahtev pred oba pola, zahtev da se samostalno odlučuje. Ona koja nije stvarno ličnost, praviće se da joj je krivo društvo, da je kučka jer mora, da je zbunjena jer ne zna kako da udovolji muškarcu. Da li treba da joj kažemo: Sestro, nemoj da mu udovoljavaš, ko ga jebe, udovolji sebi, a on neka se snađe? Naravno da ne. Zna ona to, ali onda bi morala da preuzme odgovornost i za sebe i za svoj život u sopstvene ruke. A mrzi je, realno.

Ovaj klip je dobar jer, iako to verovatno nije bila namera, pokazuje da se i pred muškarce stavljaju nemogući zahtevi – šta bi to žena, u stvari, trebalo da bude, kakva to žena, zapravo treba i sme da im se sviđa, da li da im odobre ili ospore pravo na ravnopravnost. Kao da se za ovo poslednje oni pitaju. Kao da to zavisi od njih. Kada je istina da su bar u jednom polovi ravnopravni – u onom mrzi ih, realno.

Muškarci, idući linijom manjeg otpora, prihvataju ustaljene društvene norme. Mnogi od njih to ne rade čak ni iz kukavičluka, nego samo iz neverovatne lenjosti da se bave tamo nekim borbama, protestima i promišljanjima. Bez uvrede, ali znamo da bi naši dragi dečaci radije sedeli na pivu sa smrtnim neprijateljem i pričali o glupostima nego što bi se raspravljali i isterivali pravdu. Jer, mrzi ih, realno.

Zato se lepo prepuste. Savetima zajednice. A saveti kontradiktorni. Pa u glavi nastane haos. Pa se onda ljute na žene. Šta one više hoće? Neka idu tamo i neka ćute. Ne oni koji su ličnosti. Oni su svoji. Znaju šta im treba i ne haju za osude. Već oni koji bi da neko drugi bude odgovoran za njihove odluke. Ili da imaju prostor za manipulisanje. Za skrivanje sopstvenih kompleksa na otvorenom.

I tako ženska prava tapkaju u mestu. Podupiru ih tu i tamo pojedinci. Ne krupnim izjavama, već sopstvenim životom i spremnošću da ponesu teret osude ili podsmeha. A ostali? Pa ostali mi prizivaju u glavu onaj „Taško Načić – Eto vam sad! Ko ne voli karanfile, ne treba ni da živi!“ momenat. Jer približava se onaj prokazani, banalnošću naših lenjivaca obesmišljeni praznik. Dan kada je posebno sramotno biti žena. Dan kada se ženskom dostojanstvu, u većini slučajeva umrlom dok je još bilo u povoju, daje pomen. Pa se, kako red i nalaže, zatrpava karanfilima i ostalim grobljanskim ponudama. Da se duše malo smire. I da se lažnom ljubaznošću i lažnim uvažavanjem žene podsete na to šta su, ko su, gde su, gde im je mesto. Izvoli, draga, cvetić, kecelju, lonac, (ne treba ti, na primer, knjiga da opterećuješ glavicu) i srećan ti praznik.

Srećan vam praznik, drage moje. Od mene nećete dobiti varjaču na poklon. Nego, na primer, dobru staru Aretu da vas malo podseti na to šta je stvarno važno.

Deep sleep

apartment bed carpet chair
Photo by Pixabay on Pexels.com

Pitali me neki ljudi gde su mi tekstovi, zašto ne pišem, primetili da me nema, kažu da im fale moja pisanija. Otkrijem tako da imam fanove. Njih osmoro. I mislim se, jebo te, svakakvih ludaka na ovom svetu ima. Mesto da se lepo bave raznim drugim sadržajima, oni traže da im ja nešto pišem. Mislim, osmoro nije mnogo na prvi pogled, ali šta je sa onima koji se ne oglašavaju, za koje ne znam? Da citiram meni ne tako omiljenog kantautora: „Ludnica je, kanda, otključana ostala. Prover’te, moliću.“

Kažem svojim ludim fanovima da nemam o čemu, a oni meni, onako ludački drsko, da lupetam. Pogledaj, bre, sva ova zbivanja! Dešavaju se stvari, sve pršti i puca. Te politička previranja, te nelogičnosti, te međuljudski odnosi, te seminari, te obrazovni sistem, te: „Biće skoro propast sveta… (nek’ propadne nije šteta – ako nekog zanima nastavak).“

Jeste, vala! Dinamika na sve strane. Da se unerediš od iste. A meni nešto tim povodom u poslednje vreme u glavi stalno veliki mudrac Homer Simpson i ona njegova definicija sveukupnog loženja – BORIIING!

Okeeej, znam! Ozbiljne se stvari zbivaju. I opasne. I svakakve. I okeeej, znam. I ja se često ložim, padam u vatru, objašnjavam se, bogoradam, kritikujem, idem protiv vetrenjača… I ne, ne nadajte se, nisam postala malodušna i digla ruke, samo se pitam da li će se desiti bar nešto novo, nešto što još nismo videli, pa makar bilo epohalno sranje.

Jer već sam umorna da pratim i da pišem o svakodnevnom vređanju zdravog razuma. Umorna od toga da uopšte čujem šta se to ponovo isto dešava, a ništa se, osim praznih reči, ne preduzima. Umorna od slušanja svih onih tako pametnih i na „promišljanju“ utemeljenih komentara umišljeno informisane svetine što se večito krije iza serviranih floskula koje naziva argumentima. I da, da ne zaboravim, do bola iscrpljena sada već hroničnim manjkom pomenutog zdravog razuma.

Dakle, BORIIING!

Jer nije više samo reč o intelektualnom i duhovnom mediokritetstvu, o nedostatku saosećanja ili solidarnosti, o nepokretanju mozga i guzice. Sve to znamo i već smo sto puta rekli. Reč je o takvom stepenu mentalne kome da se više ne može smisliti ni neka teška glupost koja nije već viđena i koja bi mogla inspirisati na podsmeh, kad smo pameti već odavno morali reći „Zbogom!“

Ne, nema, dakle ni teške gluposti. Samo umereno i prozirno politički korektne dosade. Evo, uzmite, na primer, ovo gomilom oskara ovenčano „čudo neviđeno“ nazvano „Parazit“. Toliko, pobogu, fenomenalan film, da je pokupio kajmak za sve glavne kategorije rezervisane za holivudsku produkciju iako dolazi iz Južne Koreje. Divno, rekoše mi mnogi. Hm, kažem ja, večiti baksuz. Ne, nije ovo loš film. Dobar je. Kada se uporedi sa holivudskom dramskom produkcijom. Tu je negde. Mada, pomenuta je produkcija i ove godine iznedrila neke bar za nijansu bolje. Nego, nema se čime uneti dinamika, a i političke su potrebe takve, pa daj da nagradimo neku malu zemlju i sasvim prosečan film (ne daj bože da se, na primer, takvo priznanje oda Kim Ki Duku ili nekom isto toliko fantastičnom autoru koji nam je svima prošao ispod radara). Zašto tolika pomama? Zato što govori o fenomenu otuđenja ne samo među društvenim klasama nego i o otuđenju čoveka od sebe samog? Zato što sve ljude naizgled hrabro svrstava u red parazita i tako podiže svest? Zato što se bavi ozbiljnim pitanjima i relativizovanjem morala? Važi!

Slažem se ja sa idejama iznetim u filmu. Živimo na smetlištu. Nesvesni, nesavesni i apatični. Ali to već znamo, samo se neki uljuljkuju. Zato im je ovaj film legao k’o budali šamar. Jer nije on izazvao oduševljenje zbog ogromne umetničke vrednosti ili filozofske dubine. Njegove ideje su često previše transparentne, ponekad toliko napadne da bi trebalo da izazovu bar blagu nelagodu kod gledaoca koji ume da se udubi u ozbiljnu temu. Neki su mu delovi čak, u pokušaju diskretnog prenošenja poruke, toliko trapavi i banalni da su gotovo apsurdni.

I da ponovim. Ne mislim da je ovo loš film iako imam nekoliko zamerki. Solidan je. Oskara su dobijali i mnogo lošiji. Ono što smeta jeste utisak da predstavlja parazitski pokušaj da se udovolji parazitskim potrebama mediokritetskog mentaliteta. Film ne nudi afirmaciju, ostavlja poruku da rešenje ne postoji, da je suština ljudske ličnosti postala parazit. I to je ono čemu se kliče. Time se podilazi publici koja može i ume da razmišlja, ali je mrzi. Nudi joj se sadržaj koji bez velikog napora može da protumači i da se oseća intelektualno, umetnički, širokogrudo (jer, ipak, Južna Koreja, zamisli ti kolike smo mi kosmopolite, hej!). Ostavlja joj se prostor i pravo da misli kako je obavila svoju građansku dužnost umetničkog angažmana, pa da može da nastavi svoje mentalno parazitiranje baveći se uvek istim stvarima na isti način, znači ne baveći se ničim stvarno.

Znači, same old, same old ili na zapadu (a bogami ni na istoku, severu ili jugu) ništa novo. Iste igrice, ista foliranja, isti performansi, isti ratovi, svađe, otimačina, pogodbe ispod žita, isti razlozi za uzdizanje ili ignorisanje na primer umetnosti… I isti dremež sa sve curenjem bale i lenjošću da se oteraju muve.

BORIIIING!

Homera Simpsona za planetarnog predsednika! 🙂

Poštar zvoni uzalud

Ne znam zašto me svaki put zabezekne nedostatak svesti i solidarnosti kad sam već odavno shvatila da smo doživeli kafkijansku metamorfozu i preobrazili se u Gregora Samsu. Neki u obliku buba, neki u obliku miševa, a svi sa težnjom da proces dovršimo u govnima.

„Dakle, kojim nas sad povodom smaraš istim pričama?“ – pitate se. Štrajkuje jedan deo radnika pošte, pa rekoh da vas obavestim. O reakcijama na isti. Eno tamo, mučeni, napaćeni „običan narod“ kuka. „Svi su nešto nezadovoljni, a sve preko naših poštenih leđa“, kažu. „Moj paket nije stigao, sledi tužba“, dodaju drugi. „Običan, napaćeni, pošten narod“ ne štrajkuje. Ne pravi probleme. Ni sebi ni drugima. Osim kada ga ti drugi ometaju u slanju paketa. Jer, ipak, brate, paket! Šta ima tamo neki poštanski službenik da traži veću platu umesto da šalje pakete? Šta ima da se buni uopšte? Radi za trideset hiljada? Ma ja mu ne bih ni toliko dao. Nego otkaz, pa da vidiš, brale. Ima ko će i za manje.

I stvarno. Sramota jedna. Nisu sačekali odobrenje sindikata. Kao, sindikat ih zavlači. Ma nemoj! Svi znamo da u sindikatima rade kanonizovani sveci. Prema tome, biće bolje čim se desi drugi Hristov dolazak. Nego bagri neverničkoj teško da čeka. Đavo ih uzeo pod svoje, pa im šapuće: pare, pare, pare… Za hleb, za mleko, za cipele, za krompir… I to se bre pomamilo. Usmerilo se na materijalno, zaboravilo na duhovne vrednosti, sveto srBstvo i svetosavlje, hoće da trpa u guzicu, pa sad ja, koja preko pošte primam platu, ne mogu da dođem do novca!

Ovaaaaj, ček’ sekund! Ne mogu da dođem do novca? Za hleb, mleko, krompir… Jebo te, lukav je taj đavolji nakot, začas te preobrati. Zamalo i ja da skliznem na tu „kovu od bavave“ i da pređem na stranu bezdušnog satanističkog kulta kome je samo neki standard, lažni sjaj i pohlepa u glavi.

Idem odmah da se ispovedim, pokajem, zamolim za pokoru. Evo, taman neću moći da podignem platu, pa će post da mi očisti dušu. Ili možda neće. Možda me razbesni, pa se i ja pridružim časnim krstašima ili inkviziciji i povičem: „Kakvo smanjenje plate? Na lomaču s njima, neposlušnim poštanskim radnicima!“

Vesti iz svemira

blue and red galaxy artwork

Ako ste se pitali što me nema, bila sam na jednom dugom, dugom putovanju IN A GALAXY FAR, FAR AWAY ili, jednostavnije, izgubljena u svemiru.

Lutajući bespućima mračnog prostora, naišla sam, slično onom Domanoviću koga sam već pominjala, na jednu veoma neobičnu planetu.

Na prvi pogled, planeta je nalik našoj. Čak i naziv asocira na Zemlju. U slobodnom prevodu njen naziv bi glasio: Prašina natopljena vodom nad kojom lete milioni komaraca. Mi bismo je, verovatno, zvali Močvarna zemlja. Elem, obreh se ja u Močvarnoj zemlji među čovekolikim bićima. Žive ta bića u relativno civilizovanom poretku. Imaju naselja, infrastrukturu tu i tamo, države, vlade, relativno razvijenu tehnologiju, problem sa zagađenjem… Sve vrlo slično nama. Ipak, boraveći tamo, imala sam priliku da se uverim da su sličnosti samo spoljašnje. Jer, odmah ispod uglađene maske civilizovanog i uglađenog ponašanja, leže licemerje, glupost, nelogičnost, agresivnost i neukost kakve ovde, hvala bogovima, nikada nećete videti.

Tamo se, na primer, za zaštitu životne sredine bore rečima, slikama, galamom. Najpoznatija aktivistkinja za borbu protiv zagađenja je neka veoma nervozna curica, ljuta, namrgođena, bučna. Ona se slika sa tamošnjim poznatim ličnostima, putuje, gostuje, predlaže neka čudna rešenja, recimo da se preko velike vode (tako oni nazivaju okeane) ide čamcem na vesla i slično. Takva bi seka ovde, gde vlada zdrav razum, bila samo kratka vest u rubrici „Verovali ili ne“. U Močvarnoj zemlji je, međutim, uspela da stigne do Planetarne unije za mir (najsličnije našim Ujedinjem nacijama), a onda je tamo besno gledala u predsednika jedne države (o toj spodobi nešto kasnije).

E sad, imaju i oni, zamislite, baš kao i mi, jednog vrlo mladog čoveka, perspektivnog naučnika, koji je osmislio ekonomski održivi način čišćenja velikih voda. Ali, on nije tako agresivan kao namrštena tinejdžerka, pa je Močvarljanima nebitan. Kod nas je, naprotiv, mladi Boyan Slat na svim naslovnicama, portalima i mrežama, a na toj čudnoj planeti za njihovog naučnika malo ko zna. I ja sam sasvim slučajno naletela na njega u nekom ćošku jedne od njihovih mreža – Fakebook-u.

Što se političara tiče, na primer onog u koga je pomenuta devojčica gledala besno, oni su priča u koju bi ovde teško poverovalo i dete. To su mutni biznismeni sa prikrivenom mračnom prošlošću (a bogami i sadašnjošću), ozbiljni prevaranti, plagijatori, psihopatske i šizofrene ličnosti ili sitni kriminalci i protuve. Taj se polusvet tamo bavi vrlo razvijenim i veštim oblicima manipulisanja masama koji šačica inteligentnih stanovnika Močvare naziva spinovanje. Spinovanje se, koliko sam razumela, sastoji od skretanja pažnje javnosti sa važnih problema na poluistinite ili potpuno lažne vesti koje se plasiraju putem svih kanala informisanja takvom silinom da čak i ona šačica inteligentnih u prvom trenutku bude hipnotisana.

Pokušajte, ako uopšte možete, da zamislite mrak u kome žive jadni Močvarljani, kojima serviraju priče o stranim i domaćim špijunima kako bi se stvorio paravan za svojevoljno donošenje odluka onih na vlasti. Zamislite skretanje pažnje sa otkrivenih afera vestima o tome ko je u bolnici, koji se sin velikog kriminalca bahato rasipa na svadbi veka, lažnim nadama o nekom super-oružju koje su nam naši veliki prijatelji i saveznici možda ostavili, a možda i nisu. Zamislite kakvu bi pobunu Zemljani napravili kada o bitnim pitanjima ne bi bili informisani i kada ne bi dobili priliku da se o odlukama izjasne. Mi to ovde ne bismo trpeli, ipak smo malo promućurniji.

Razlike između nas i Močvarljana najbolje ilustruju društvene mreže. Dok kod nas isključivo služe za komunikaciju, druženje i deljenje proverenog i kvalitetnog sadržaja, pa na njima nikada nećete videti izjave zasnovane na pretpostavkama, zloupotrebu tuđe ili lične tragedije da bi se došlo u centar pažnje, manipulisanje lažnim aktivizmom da bi se neko dočepao novca, kod Močvarljana je to svakodnevna pojava.

Tek sam po povratku iz Močvare shvatila koliko smo mi zdrava i superiorna rasa. Koliko smo realni, upućeni, bistri, odgovorni, moralni…

Tamo, na pandanima naših društvenih mreža, pod nazivom Shiter (sličnost sa engleskom reči shit je sasvim slučajna) i Instant na gram možete videti takve skarednosti da vam bude muka. Jedna polupoznata ličnost nedeljama postuje srceparajuće objave o porodičnoj tragediji, popularnost joj preko noći raste i nikome (vi, sigurno u ovo sad ne verujete) nije ni na kraj pameti da je to možda neukusno. Niko ni reč da kaže da se ličnom tragedijom ne paradira. Onda se odjednom, suviše rano prema mišljenju javnosti, pojavi slika sa novom partnerkom dotične poznate persone i tada počinje salva osuda, ali ne zbog onog patetičnog kukanja, nego zbog nepoštovanja potreba javnog mnjenja da forma bude ispoštovana. Neke druge, anonimne osobe rade slične stvari sa istim motivima i sa manje ili više uspešnim ishodom.

Na Shiteru inače objavljuje i ona šačica polusvesnih, ne bi li nekako uspostavila ravnotežu, ali političke strukture i njihovi sateliti uspevaju da smisle takve nakazne besmislice da biste me sigurno, čak i ako do sada niste nameravali, strpali u ludnicu kada bih pokušala da vam ih prepričam.

Ipak, najuticajnija je Instant na gram. Pričali su mi neki da je prvobitno bio zamišljen kao platforma za razmenu umetničkog sadržaja, slično našem Instagramu. Međutim, zahvaljujući ogromnom kreativnom i umetničkom potencijalu i nepogrešivom osećaju za meru kojim se naša rasa diči, ova platforma je na Zemlji zadržala svoju prvobitnu funkciju. Močvara se, sa druge strane, suočava sa ozbiljnim problemom koji izvitoperena upotreba ovog kanala komunikacije stvara. Jer, za razliku od naših uticajnih ličnosti sa Instagrama, koje se o svemu o čemu pričaju najpre dobro informišu, Močvarljani objavljuju prvo što ima padne na pamet. Pa tako kao primer političke korektnosti navode muzički kamp (da, i oni ga imaju) u koji imaju pristup svi osim muškaraca koji se osećaju kao muškarci i to nazivaju borbom za ravnopravnost polova. Zatim daju neproverene i često svesno lažne savete za postizanje telesnog i duševnog zdravlja ili postavljaju amaterske snimke požara napravljene ispred zapaljene kuće prvog komšije, kao i one u kojima se nečija ličnost izvrgava podsmehu.

I tako sam ja, kada sam videla da je vrag odneo šalu i da je Močvarna planeta pred pucanjem, ustopirala prvi svemirski brod, imala tu nesreću da bude vogonski*, naslušala se vogonske poezije koja mi je, posle svega što sam videla, bila gotovo podnošljiva i vratila se u ovaj blagosloveni kutak svemira gde vladaju dobrota, poštenje i filozofska smirenost.

*Evo šta da učinite ukoliko želite da stopirate Vogona: odustanite od toga. Oni su jedna od najneprijatnijih rasa u Galaksiji – nisu, zapravo toliko zli, koliko su uvek loše i birokratski raspoloženi, nadmeni i neosetljivi. (…) Ni u kom slučaju nemojte dozvoliti da vam Vogon čita poeziju. (Autostoperski vodič kroz Galaksiju, Daglas Adams)

 

 

Taboo?! Juuuu…

photography of woman s red lip

Slavimo prvi rođendan ovih dana ovaj moj blog i ja. Tim ćemo se povodom i ovog puta baviti kuhinjom, receptima i seksom.

Kuhinjski seks ili „A đe žuriš, jadan?!“

Ovo iskustvo nikako ne možete unapred predvideti, pa ga zato ne možete ni izbeći. Morate ga bar jednom doživeti.

Zamislite, na primer, odlučite da napravite koh. Jednostavan, lagan kolač, siguran pogodak, ne može da omane. Krećete u senzualnu, nežnu predigru. Polako, pažljivo, znalački umutite sastojke. Zadovoljstvo vas ispunjava dok fenomenalno pripremljenu smesu sipate u podmazani pleh. Uradili ste sve kako treba i ništa ne može da krene po zlu. Osim ako imate neispravnu rernu. Znate, onu koja pregreva. Primetili ste vi, doduše, već ranije tu njenu tendenciju, pa se obezbedite i podesite vatru za dobrih pedeset stepeni manje nego što bi bilo normalno. I nasmešeno se prepuštate iščekivanju onog slatkog, prijatnog osećanja kada ugledate zlatno ispečeni kolač. Međutim, posle svega dva minuta, kuhinjom počinje da se širi miris spaljenog leša. Izvlačite pleh sa nekom tamnom, skoro crnom masom. Očajnički pokušavate da spasite što se spasiti da. Skidate zagorele ivice i vidite da je bar trećina kolača ostala u kakvom-takvom upotrebljivom stanju. Žurite da zagrejete mleko da je prelijete dok je još bar mlaka. Otvarate tetrapak tek kupljen u obližnjoj prodavnici, ali umesto tečnosti iz istog izlazi usirena masa. Bacate sve u đubre i raskidate sa rernom, a i sa obližnjom prodavnicom.

Sam svoj majstor

Raskinuli ste, dakle, sa rernom. I bolje. Šta će vam takva frustracija u životu. Postoje i drugi načini da sebi priuštite zadovoljstvo. Nabavite, na primer, pomagala u nekoj proverenoj pekari, poslastičarnici ili čak bolje opremljenoj prodavnici. Stavite ih na dohvat ruke, udobno se zavalite i počnite. Da razmišljate. O sebi. O prošlosti. O pogrešnim odlukama. Promašenim vezama. Trenucima kada ste se teško obrukali (pokušajte tom prilikom da izvedete mentalnu vežbu vraćanja u najranija sećanja). O neuzvraćenim ljubavima. O tome o koga ste se sve u životu ogrešili… Vodite, pri tome, računa da budete dobro koncentrisani da se u ova razmišljanja na kvarno ne uvuče neka misao koja bi mogla da naruši ovo tako duboko intimno erotsko iskustvo. Ako budete doslovce pratili uputstva, garantujem vam katarzični vrhunac sa sve grcanjem od suza.

Kamasutra (sa elementima masovnog iskustva)

Najpotpunije iskustvo stiče se po vrelom letnjem danu, negde od podneva do otprilike šest sati predveče. Poželjno je, takođe, da se nađete ili, još bolje, da živite u nekom od boga zaboravljenom predgrađu (to govorim samo zbog onih smernih što se plaše božije kazne).

Pre nego što se upustite u istraživanje ove drevne tehnike postizanja apsolutnog čulnog zadovoljstva, preporučujem vam da se prvo opremite napitkom koji će vam pomoći da održite svežinu tokom novog iskustva.

Napitak se sprema tako što se u pola litre do litra vode nacedi jedan limun ili pomorandža, po želji se zasladi medom, belim ili žutim šećerom, stavi se, ukoliko imate i volite, listić ili dva nane, a onda se ovom rastvoru doda obavezni tajni sastojak – sitno izmrvljeni sedativ. U obzir dolaze bromazepam, bensedin, lorazepam, ksalol (prema ličnim afinitetima). Količina tajnog sastojka zavisi kako od telesne težine, tako i od naviknutosti organizma na ove supstance, ali nikako ne bi smela da ide ispod tri miligrama po litri tečnosti. (Kažu da nije poželjno ni da pređe deset miligrama, ali, hajde da se ne lažemo, svakako ih grickamo kao tik-tak bombonice.) Kada ste sve potrebne sastojke izmešali i dobro izmućkali, ostavite ga u frižideru nekoliko sati.

Za to vreme vi se bacite na ostale pripreme. Okupajte se, operite kosu, obucite najfiniju prozračnu garderobu napravljenu od nekog osetljivog materijala, lepo je ispeglajte, namirišite se. Uzmite svoj čarobni napitak i uputite se ka najbližoj autobuskoj stanici.

I ovde počinje. Prvo što ćete iskusiti jeste jedna od najdužih predigri u vašem životu. Traje od jednog do jednog i po sata i vrlo je dinamična. Interakcija sa ostalim učesnicima ove erotske igre kreće se od nežnih, saosećajnih, ljubaznih obraćanja, koje se povremeno zamenjuju sočnim eksplicitnim rečnikom, ponekad upućenim vama, ponekad glavnom akteru koga sa sve većim nestrpljenjem i raspaljenom strašću čekate da preuzme kontrolu i dovede vas do tako željenog cilja, pa se ponovo vraća na nežnosti i cvrkutanje ili iskrene ispovesti koje ovaj seksualni čin podižu na novi nivo u kome se dodiruju duše. Kada već poverujete da će se ova predigra pretvoriti u frustraciju zbog neispunjenih očekivanja, pojavljuje se dugo očekivani pokretni objekat i njegov gospodar, za neupućene u njihove magične moći poznati još i kao autobus gradskog prevoza i vozač (onaj poznati nadimak „majstor“ potiče upravo otuda što je dotični zapravo nosilac najvišeg zvanja iz oblasti kamasutre). Kada uđete u ovaj pokretni budoar, dobićete priliku da isprobate svaku poznatu pozu, a, u zavisnosti od situacije, kao i količine mašte i gipkosti, možda izmislite i neku novu. Kada se ovo sveobuhvatno iskustvo završi, bićete izgužvani, znojavi, sa glavom u izmaglici, na ivici nesvesti, ali toliko srećni da ćete zahvaljivati bogu što ste živi.

S&M

U poslednjih nekoliko godina ovaj vid, prema nekim mišljenjima, ekstremnog seksualnog ponašanja sve više izlazi na svetlo dana. Ukoliko su vam neke sličice sa neta ili onaj čuveni serijal knjiga zagolicali maštu i probudili želju za eksperimentisanjem, možete relativno lako sebi priuštiti ovakvo iskustvo. Dovoljno je da dozvolite da vam se u život uvuku izvesne persone u žargonu nazvane „japajači“. Znate one likove što su o svemu nešto čuli, pa su samim tim sve o tome i naučili i shvatili. Oni što za svaku boljku imaju lek, što o svakoj situaciji imaju jedino ispravno mišljenje, oni usta punih narodskih mudrosti, koje, čini mi se, govore na svahiliju (jer niko sa ovog govornog područja ne uspeva da shvati šta su to oni tako pametno rekli). To su, takođe, oni što, kada se požalite na primer na to da umirete od retke tropske bolesti, imaju da vam navedu milion i jedan razlog zašto treba da budete srećni, jer to nije ništa naspram njihovih problema. Da vas ne davim, znate o čemu pričam. E, dakle, okružite se takvima. Pozovite ih na kafu. Pripremite se na to da će vas vezati svojim prisustvom, da će brbljati toliko agresivno, bučno, bez uzimanja daha da ćete imati utisak da se njihove reči zgušnjavaju i materijalizuju u brnjicu koja vam je stavljena u usta i preko koje je čvrsto zalepljen flaster. Ukoliko pokušate da se pomerite ili progovorite, odnosno ispustite neki zvuk, bićete izbičevani novim, još surovijim izlivom bulažnjenja ili kažnjeni na neki način koji ovi maheri nađu za shodno.

Dobra vest za one sklone mazohizmu jeste da ovakve pojave ne morate ni tražiti ni moliti da dođu, jer su uvek tu i neće da odu.

Loša vest za one neskolone mazohizmu jeste da ovakve pojave ne morate ni tražiti ni moliti da dođu, jer su uvek tu i ne možete im uteći osim ako se ne sklonite u neki izdvojeni manastir u pustinji.

Tantrički seks

Dozvolite nekom od onih veštih manipulatora o kojima smo pričali da vas uvuče duboko u frend zonu. Ne brinite. Iako će vas isti svojim postupcima i rečima držati u uverenju da ste samo prijatelji, veoma često, gotovo svakodnevno, slaće vam onu posebnu energiju koja izaziva drhtaje, emitovaće frekvenciju koja će vam pomoći da osetite sve čari ovog prosvetljujućeg istočnjačkog načina dostizanja potpuno oduhovljene erotske energije.

Podvrstu ove tehnike predstavlja tantričko silovanje. Koliko god oprezni bili, teško ćete ga izbeći, jer se gotovo svako od nas svakodnevno, voljno ili nevoljno, nalazi u blizini duboko nezadovoljne osobe koja zrači radioaktivno.

Hard porn

I lekari, i psiholozi, i razni stručnjaci i obični laici slažu se u jednom. Seks je neophodan za zdravlje. I zato: „Ostajte ovde!“ Jer ovde, iako toga možda niste uvek svesni, nema apstinencije i suše. Ovde će se na svakom koraku naći neko ili nešto da se, hteli vi to ili ne, pobrine za ovu oblast vaše psihofizičke dobrobiti.

Stay sexy and enjoy 🙂

Bake i deke, bate i seke

man couple people woman

Imam ja taj jedan blesavi običaj da se povremeno upustim u neku jalovu polemiku na pojedinim fejsbuk stranicama. Kažu mi prijatelji: „Nemoj, Biljana, ne loži se, pričaš gluvima, uzalud se nerviraš…“ Neki mi ništa ne kažu, samo crkavaju od smeha. Pridružim im se i ja. Šta ću. Znam da sam tvrdoglava i nedokazana budala. I zareknem se da neću više. Posle zaboravim, pa sve lepo ponovim.

I tako pre neki dan uđem u jednu naročito konstruktivnu raspravu sa nekim bakama i dekama. Kaže jedna baka da su najveći problem u ovoj zemlji, onaj zbog koga propadaju naraštaji malih bakinih aMđela, budućih neostvarenih genijalaca, štrajkovi prosvetnih radnika. Poziva roditelje da štrajkuju (kako???) dok se toj prosvetarskoj štrajkačkoj bagri ne daju otkazi. Podrže je i druge bake i poneki deka. Tvrde da su deca nevaspitana, površna i neuka zato što prosvetari štrajkuju. Da se okreću rijalitiju i nasilju umesto učenju, zato što prosvetari štrajkuju. Mislim se ja: „Bog te maz’o, ček’ da prebrojim koliko sam dana u poslednjih pet godina štrajkovala“. Nula. Razmišljam kad li sam to pred njima (ili bilo gde) psovala „seme krvavo“, s kim li sam se svađala i tukla, koga sam zlostavljala, kad sam bila nepristojna. Nešto ne mogu da se setim, ali to je možda zato što sam postala previše rasejana pa zaboravljam. Nešto mi se kao kroz maglu povremeno javi neko sećanje o tome koja bi trebalo da bude uloga roditelja u vaspitanju deteta. Čini mi se da bi trebalo da bude presudna u tom procesu i da su mene vaspitavali roditelji, a da su me nastavnici učili pojedinim predmetima. Čini mi se, takođe, da prosvetni radnici danas ne beže od toga da pomognu roditeljima u vaspitanju dece i da se trude, ali da ih pojedini u tome maksimalno sprečavaju. Ali opet kažem, prilično sam rasejana. Možda me sećanje vara. Ili sam sve to sanjala. Jer neke bake, budući da su tolike godine životnog iskustva i mudrosti skucale u zadnjice, sigurno znaju bolje. Ipak su one bile roditelji. I verovatno su svoju decu slale u školu da tamo od njih naprave ljude dok se one bave važnim stvarima. Znate, ručak, prašina, kafa sa komšinicom, razne sapunice (jer i domaćica ima dušu) oduzimaju mnogo vremena. Gde sad još i razgovori i rad sa detetom. Ima ko je za to plaćen. Imaju bake i deke još po nekog keca u rukavu. Na primer, genijalno pitanje zašto ne štrajkujemo za vreme raspusta (uzgred, mi nemamo raspust, nego zakonom propisan odmor, pa biste mogli da prestanete da pričate o tome kako smo celo leto slobodni). Pa, ono, rođače, štrajk je obustava RADA, htedoh da napišem, ali sam se na vreme zaustavila, jer sam se setila da će se onda pobuniti što uopšte imamo odmor. Jer šta će nam? Nismo izvršili svoj sveti zadatak da ispeglamo sve što su pojedini roditelji izgužvali, tako da nema odmora dok traje obnova.

Neki od njih čak smatraju da ne treba da imamo plate. Jedna mi reče da se dostojanstvo ne može kupiti novcem. Jes’ vala! Ali zato hleb može. Nisam, doduše, pokušavala, ali mi se čini da u prodavnicama ne bi hteli da mi daju cipele, pantalone, džemper, jogurt… ako bih im rekla da ja imam svetu misiju prosvećivanja i da zato nemam para, pa ako bi moglo za džabe.

U nekom se trenutku moj bosanski gen povuče na spavanje, pa se osvestim, skapiram da bake i deke moraju da nađu krivca za svoje neuspehe. A šta ćeš lepše nego da prstom upreš u prosvetare, jer ti je nastavnica matematike u osnovnoj zalepila keca zato što ne umeš da množiš sa devet. Taman da se osvetiš i opravdaš to što vidiš da su ti unuci ili površni, ili lenji ili nasilni. Da si omašio u vaspitanju njihovih roditelja i da su oni tu omašku preneli dalje. Tri u jedan.

I tako se ja manem ćorava posla. Na kratko. Jer naletim na bombastičan naslov: „Beograđanka celoj Srbiji: Zašto već jednom treba da umuknute o našoj generaciji“. E, rekoh, ako je Beograđanka (pošto je to izgleda dovoljno da pruži kredibilitet svemu), daj da pročitam. Piše neka seka (bar se tako oseća, sudeći po tekstu). Nešto o nekim sedim glavama u flanelskim košuljama koje ih kritikuju, koje za milenijalce kažu da su razmaženi i da hoće sve i odmah. Žali se na to što diplomirani lekari rade promocije parizera (rispekt za njih i sramota za zemlju, ali nije u tome sekina poenta). Kaže, njena generacija nema posao ili radi za 12.000 (ako je i hiperbola, pretera ga). Optužuje neke za nešto. Onda odjednom nekome poželi dobrodošlicu na Internet. Pa kaže da je milenijalcima dosta da one sede glave vide problem u njima umesto da traže pravi uzrok.

Onaj moj usnuli gen se na to probudio pa me je omeo da shvatim o čemu ona to tako pametno zbori. Jer, kada već koristi Internet, morala bi da zna da diplomirani lekar ima previše godina da bi se svrstao u milenijalce. Da flanelske košulje u poslednje vreme nose hipsteri od dvadesetak godinica. Da uzroke za svoje probleme treba da traži sama i da ih rešava, jer je u suprotnom stvarno razmažena i nesposobna kmezavica koja u drugome traži krivca (možda je to naučila od onih baka sa početka teksta). Nisam baš najbolje razumela ni da li se „sede glave“ odnose na moju, srednju generaciju ili na one časne starine koje nam zameraju što pokušavamo i dalje da se za nešto izborimo.

Kako god bilo, nešto u tom tekstu ne štima. Na stranu što su joj misli nedovršene i nepovezane. Ima tu drugih nelogičnosti. Seka se ljuti što nije sve dobila na tacni, ali ne dozvoljava da joj se to prebacuje. Seka kaže da njena generacija ima bednu platu. Kako je onda, majku mu, neki tamo projekat empti šopa za svega nekoliko dana uspeo da sakupi gomilu garderobe iz prošlogodišnje i ovogodišnje kolekcije? I kako su neke seke i bate iz te ugrožene grupacije objavile storije o tome da su upravo oni, sada obučeni u najnoviju kolekciju jesen-zima 2019/20., poklonili istu tu garderobu. Jel to od plate od 12.000?

Ne kažem ja da je ovde sjajno i bajno i da ima posla za one koji hoće da rade. Jer nije, Grozno je. Ali kažem da bi ti mladi mentalni trutovi, koji samo, da izvinite, seru po mrežama i kukumavče kako su drugi krivi, mogli da se stvarno pokrenu. Da bar sami sebe preispitaju. Da nauče ono što su preskočili i da se pobune tamo gde treba i kako treba. Da prestanu da izvaljuju izjave prepune materijalnih grešaka. Da se manu patetike o rastancima na aerodromima. Neka probaju da odu u inostranstvo, uostalom. Da vidimo da li će ih takve lenje dočekati raširenih ruku. Jer jesu, lenji su. Da nisu, imali bismo kritičnu masu potrebnu za promene. Pošto srednja generacija nije dovoljna. U manjini smo, znate. U klinču između časnih starina koje ne žele promene i mladih malodušnih koji očekuju da im neko drugi reši probleme. (I ne, ne mislim da su svi mladi ljudi mentalni trutovi, mislim to samo za seratore poput ove seke.)

A što se tiče milenijalaca, onih što prema definiciji spadaju u tu grupu, eno ih tamo po ulicama. Gađaju jajima kola i prolaznike. A kada ih neko opomene, od reči do reči izrecituju odredbu zakona o dečijim pravima. To znaju. One zakone o obavezama ne znaju, jer se, valjda, na njih ne odnose, njima je sve dozvoljeno. Ili oni drugi, još strašniji, što se skupljaju u gotovo sektaške siledžijske grupe koje kao hijene biraju neku slabu jedinku, pa je onda napadaju, biju, ismevaju, iživljavaju se monstruozno, demonski. Cerekaju se i poziraju dok ceo taj ritual sakaćenja nečije ličnosti snimaju. Ili stoje okolo kao dobrovoljni ili prinudni posmatrači, navijači, publika koja aplaudira kada se upali znak.

I onda se ponovo vraćamo na početak priče. Za ovaj „incident“ već su okrivljeni prosvetni radnici. Jer ne daj bože da su bakini, tetkini, mamini mali aMđeli to pokupili u kući, gledajući roditelje, rodbinu, rijaliti programe. NEEEE! Kriv je neko drugi. Roditelji su tu da ih isporuče na ovaj svet, nije njihova odgovornost to u šta su im se deca pretvorila.

Čujem da su ove dve zlostavljačice privedene. Međutim, nisam čula (možda sam samo neobaveštena) da su privedeni i oni koji su snimali i oni koji su posmatrali. Nisam sigurna da će roditelji sve te dece biti adekvatno, drakonski kažnjeni. Pribojavam se toga da mukama ove devojčice i njene porodice nije kraj. Jer dok krivce neko traži na pogrešnom mestu, oni stvarno odgovorni imaju odrešene ruke da rade po starom.

I tako. Imamo začarani krug upiranja prstom u druge kako se ne bismo zamarali. Uostalom, kada bismo bar jedan problem stvarno rešili, o čemu bi nam onda pričale bake i deke, bate i seke?

It’s Satanic Majesty

black and white person feeling smiling

Okej. Ono opširno skretanje sa puta je završeno. Preispitala sam se, izvinila se (opravdano ili neopravdano) za sve misli prošle i buduće, čak pokušala i da ne progovorim o stvarima o kojima sam htela. A sad da se lepo vratimo u tokove svakodnevne.

A tokovi svakodnevni donose mnoštvo novih-starih, iritantno inspirativnih foliranja i pozeraja. Ponavljate se, dragi moji, ponavljate. Nema tu dovoljno energije da se smisli neka nova forica da vas istakne. A onda se ponavljam i ja. Ali šta ćemo, nego da nastavimo da se ćeramo. Ja kao samoprozvani hroničar besmisla svakodnevnog, a neki od vas kao samoprozvani intelektualni aktivisti. Oni što moderne tehnologije koriste u svrhu ličnog izgrađivanja, informisanja i odgvornog odnosa prema okolini. Oni što se razlikuju od primitivnog puka koji iste te tehnologije onako seljački otvoreno, neskriveno, nezamaskirano koristi za samopromociju i pecanje popularnosti, naklonosti ili simpatija suprotnog (ili možda istog) pola.

Ne, ne, ne brinite, dragi moji. Znam ja da vi niste tako banalni da otvoreno pokazujete svoja dupeta. Čak i kada to radite, trudite se da to bude umetnički opravdano kao pokazivanje golih grudi u jugoslovenskim filmovima u sred scene koja sa istima nema nikakve veze. Po onom principu: Malo je pornografski, ali je lepo. Umete vi da budete suptilni. Sad, koji se motivi kriju iza te suptilnosti i da li je ona još sramotnija banalnost koja nas, neobaveštene i glupe posmatrače, dovodi do teškog krindža sa mogućim ozbiljnim posledicama po psihičko zdravlje, videćemo još. (I da predupredim eventualne bljutave komentare da, ako mi se ne sviđa, ne treba da pratim mreže. Ne! Ne govorim ja stvarno o mrežama. One su samo prozor, uvid u raspadanje intelektualnog potencijala i čak kompletnog intelektualno-misaonog sklopa čitave populacije.)

Pa da počnemo. I ovog puta sa ponavljanjem već rečenog.

Sećate li se one poplave objava? Onih što su bile davno, još u januaru ove godine? Pa onih slika belih medveda i ostalih ugroženih vrsta koje su objavljivali dubokoumni mislioci kao ironični i prekorni odgovor na neki challenge? Ne, a? Što biste se i sećali. I poplave i challenge su prošli. Objave su donele određenu količinu lične koristi koja se odavno istrošila. Po pitanju globalnog zagrevanja, doduše, nije urađeno ništa konkretno. Ali nismo mi krivi. Mi smo objavili i podigli svest (o čemu tačno osim da se led topi, što svi i onako odavno znaju, nije baš jasno). A time šta tačno treba uraditi, neka se bave oni zaduženi za to. Svest o tome ko je zadužen i šta tačno treba uraditi nije podignuta, ali to opet nije naš problem. Pa ne možemo mi baš sve da crtamo. Eno im Google pa se nek’ se informišu. Ipak i mi imamo privatni život kojem treba da se posvetimo, nećemo se svakodnevno baviti samo svetskim pitanjima. Treba štedeti energiju za neku novu krizu.

I evo, morali smo opet da se koncentrišemo na drugu (i metaforički i bukvalno) goruću krizu. Gore Amazonija i Sibir. Moralo se delati brzo. Trebalo je hitro informisati javnost, uputiti neupućene da se „edukuju“. Hitnost situacije nije nam dozvolila da se u objave koje delimo preterano studiozno upuštamo i da, ako već nemamo pravo znanje o načinu na koji funkcioniše globalna politika (a rekla bih ni o načinu na koji isti taj Google izbacuje rezultate pretrage), bar detaljno pročitamo objašnjenja i konkretna uputstva ispod postova pravih boraca za zaštitu životne sredine koje se tako panično trudimo da među prvima repostujemo. Letimičan pogled bio je, uostalom, i dovoljan da se sa isto“mišljenicima“ razmene „argumenti“ i da se ponovo popnemo na najviši stepenik moralizatorsko-intelektualnog prekorevanja onih tupavih naivčina koje smatraju da se iz pozicije pojedinca može delovati samo na mikroplanu. Čemu sad, dok gore šume (koje mi odavde svakako ne možemo ugasiti, ali ipak…), razmišljati o tome da na globalno zagrevanje utiče i to što ne gasimo svetla, ne isključujemo telefone i kompjutere ni na pola sata dnevno, što držimo uključene klima-uređaje dok u sred leta ne postignemo ugodnost ranog proleća, što ne zatvaramo vodu dok trljamo zube ili se sapunjamo tokom tuširanja…? Kako će požar ugasiti to što ćemo na lokalnom nivou pokušati da se, recimo, izborimo da dobijemo kante za reciklažu ili već nešto slično? Uostalom, nismo mi zapalili šume. Rešenje je u tome da podignemo svest da ih je zapalio neko drugi i da trubimo, pa da jedni druge tapšemo po ramenu dok se zajedno zgražavamo nad tamo nekim džukelama koje „ccc, sram ih bilo, imaju u vidu samo sopstvenu korist i udobnost, za razliku od nas toliko požrtvovanih“. Tamo neki farmeri ih pale da bi gajili stoku i prodavali meso. To jeste strašno, bez šale i ironije. Samo, ti isti farmeri ih pale i da bi uzgajali soju i još neke biljne kulture. Time veliki deo argumenata naših dušebrižnih aktivista pada u vodu, kao što u istu tu baru pada i njihovo čvrsto uverenje da su dovoljno dobro i tačno informisani.

Ne pada mi, naravno, na pamet da se upuštam u objašnjavanje i podučavanje ljubitelja plićaka o globalnoj politici. Ne želim da trošim ni svoje ni vaše vreme na uzaludne pokušaje. Želim da iskritikujem i išamaram. Ako vam se ne sviđa, I am so very sorry. Jer ova je tema, kao i sve druge stvarno bitne, bila aktuelna sve dok se nije pojavila druga koja je pružila priliku našim intelektualnim egzibicionistima da pokažu uniformnu duhovitost. Trg Republike u Beogradu apsolutno je unakažen. Jeste. Nakaradan je i zločin je što se neko usudio da opšte dobro uništi da bi ga prilagodio svojoj bolesnoj ili retardiranoj zamisli. Ali znali smo šta rade. I nismo preduzeli ništa. Nismo se okupili i stali ispred bagera. Nismo zaustavljali saobraćaj, pokušavali da zaustavimo radove, samo smo, prilično tiho, lajali. Šačica nas je stidljivo i pilićarski šetala na protestu. Subotom. Od šest popodne. Da ne smetamo. Ali zato sada, kada je stvar gotova, dižu se glasovi, pljušte objave, neinventivni pokušaji sprdnje i jadni podsmesi. Kome se to smejemo? Onima koji su zasrali? Pa evo – hahahaha! Zasrali smo mi. Tako da sada baš možemo i da nastavimo da ćutimo. Ukoliko imamo bar trunčicu savesti, pameti ili, ako baš hoćete, bar malo mere i dobrog ukusa, treba da se pokrijemo ušima, da pocrvenimo i da se stidimo.

I još jedno NE! Ne kažem da društvene mreže ne treba koristiti da se postigne nešto dobro i korisno, da se pomogne i unapredi. Ali samo onda kada to nisu prazne reči. A kao dokaz da te priče zaista služe za iste ciljeve koje pokušavaju da ostvare i oni malo manje licemerni, oni što se ne kriju iza lažnog aktivizma, može da posluži jedan skorašnji primer. Kada je jedan život visio o koncu jer je bila potrebna hitna transfuzija, nekolicina ljudi koja je znala da ne spada u adekvatne davaoce pokušala je da, koristeći mreže, bar nekako pomogne. Objava sa detaljnim uputstvima šta treba uraditi postovana je i repostovana, prema mojim saznanjima, preko dvadeset puta. Ako uzmemo u obzir da je svaku videlo u proseku bar osamdeset ljudi, dolazimo do ogromne cifre. U Zavodu za transfuziju se, međutim, pojavilo samo sedmoro ljudi, i to onih obaveštenih usmeno, a samo je jedan od njih prihvaćen kao davalac.

Dakle, super je kada možemo prstićima da stvorimo privid humanosti i tako nekog impresioniramo ili umirimo sopstvenu savest. Druga je stvar kada treba da ustanemo rano, makar to bilo samo jedno jutro i odemo na drugi kraj grada da nekome pokušamo da spasimo život. Takve poduhvate prepuštamo drugima. Jer zašto da se cimamo oko nečega čime posle ne možemo na sva usta da se hvalimo? Uvek možemo da se sakrijemo i pozovemo na zemlje u kojima takve stvari nisu potrebne jer sistem funkcioniše. Ne razmišljamo tada da sistem radi tamo gde su se ljudi vekovima uporno borili za to. Ne možemo toga da se setimo, jer nam se sva krv sjurila u lenju, sebičnu, samoživu i nesolidarnu guzicu, pa mozak više ne može da posluži za pravo razmišljanje i delanje, već samo za papagajsko ponavljanje i priklanjanje uniformnosti.

I tako đavo, kome smo mentalnom lenjošću utrli put, lagano dolazi i uzima svoje. Nazdravlje nam bilo.

P. S. Setih se jedne pesme iz 1982. godine. Dobro bi bilo, čini mi se, da pokušamo da se tekst ove pesme ne odnosi na nas.

Politička (ne)korektnost

gray scale photo of jigsaw puzzle

Vratila sam se iz vesele države Švajcarske. To vam je zemlja u kojoj odlično funkcioniše gradski i međugradski prevoz. I praznina. Jedna naročita vrsta virusa. Nekog koji od stvorenja koja bi trebalo da su ljudi, sudeći po osnovnim fizičkim karakteristikama, stvara robote. Te se figure kreću, kupuju, govore, odgovaraju čak i na pitanja, i to ljubazno. Postoji samo jedan mali, malecki, gotovo zanemarljiv problem. Lica im nemaju izraz. U tolikoj meri da izgleda kao da nemaju ni oblik. A oči! Dubina praznine. Apsolutno ništa. Pogled u tu prazninu izaziva stravu koju smo kao deca osećali kada smo gledali onaj futuristički film „The Omega Man“. Cela slika deluje kao malo manje upeglana scenografija za „The Stepford Wives“. Atmosfera nije čak ni depresivna. Nema je. Postoji samo utisak da se, kada god se neka misao pojavi, vazduh zgušnjava i isteruje je iz glave. I ona nestaje u pramičku magle. Pod kožu se uvlači otupelost i čovek u početku može da oseti kako mu jedna po jedna nervna ćelija odumire. Kasnije, pretpostavljam, ne može da oseti čak ni to.

Dakle, vratila sam se iz vesele države Švajcarske. Znatno gluplja nego kada sam otišla, ali srećna što ću se ovde, i pored svih nebuloza, nelogičnosti i nadirućeg trenda da se površnost izjednači sa produbljenom inteligencijom, ipak malo oporaviti. Od jedne mlade osobe koja je izvesno vreme provela u muzičkom kampu u jednoj drugoj evropskoj državi, čula sam izuzetno inteligentno zapažanje da ta sloboda koja tamo vlada počinje da guši. Jer politička korektnost, koja je otišla u apsolutnu sitničavu krajnost, predstavlja stegu za slobodno razmišljanje i ne uvažava stvarno svačije potrebe. Pa se tako oni koji su, u doduše zatvorenom krugu kampa, hetero orijentacije ili nisu bar vegetarijanci ako već ne mogu biti vegani, nalaze u položaju u kome njihove potrebe ne samo da nisu bitne, već trpe tihu osudu. Ne žurite da me nazovete homofobom, nedemokratom ili fašisoidnom strukturom. Ne zagovaram ni slučajno onaj „među svoja četiri zida“ stav, niti se mešam u tuđe izbore. Samo smatram da osnovna kultura nalaže da i meni moji izbori budu ne samo dozvoljeni, već i uvaženi. Njih, međutim, politička korektnost ne prepoznaje, pa je moja mučena bivša učenica u obećanoj zemlji Islandu za ručak po tanjiru jurila bareno jaje i blanširanu nezačinjenu boraniju, jer vegetarijanstvo… (Protiv koga, takođe, ne mogu imati ništa, jer nije moja stvar za koji će se način ishrane neko opredeliti, ali koje, kao i ništa drugo, ne bi trebalo da bude nametnuto.)

Posle ove naše razmene utisaka osetila sam još veću radost što sam ponovo ovde gde ima da se rilja mnogo kako bi osnovna ljudska prava bila uvažena, ali gde još uvek nismo otišli u drugu krajnost i ispraznili se od suštine.

Realnost mi je, međutim, veoma brzo lupila šamar i pokazala u koliko sam teškoj zabludi. Mi ovde imamo privid razmišljanja. Masku napravljenu od informacija usput sakupljenih i nepromišljenih. Izražavanje stavova nevešto sastavljenih od tu i tamo štrpnutih informacija.

Razgovarala sam o ovim svojim razmišljanjima sa nekoliko ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo i koji su me ozbiljno uzdrmali. Rekli su mi da sam preoštra, ostrašćena, da previše emotivno i ozbiljno doživljavam stvari koje, na primer, vidim na mrežama. Da se u razgovoru ponašam isto kao i oni koje kritikujem. Ove su me primedbe naterale da se zapitam da li imam pravo da kritikujem bilo šta i da li uopšte dobro procenjujem. Osetila sam se, da vam iskreno kažem, kao prilična budala. Posvetila sam sate preispitivanju svojih pobuda, imajući na umu i primedbu da sam nečim isfrustrirana, pa da zato ne mogu da ignorišem ili čak prihvatim određene stvari koje mi deluju kao neverovatno hiperbolisano licemerje, kao alarm da nešto treba menjati, opomenuti, skrenuti bar nekome pažnju na negativnosti novih tendencija koje pravu sposobnost induktivnog i deduktivnog zaključivanja zamenjuju usputnim i nepotpunim konzumiranjem već i onako skraćenih i uprošćenih sadržaja.

Nisam u svojim motivima pronašla zluradost, niti osećanje da me sve ovo ugrožava na ličnom nivou. Ipak, s obzirom na to da su opomene, kao što sam rekla, došle od ljudi kojima verujem, ostavljam prostor da možda samo nisam sposobna da uočim kada nisam u pravu. Ili da se stvarno borim protiv vetrenjača, da trošim energiju uzalud, jer ničim što radim ne mogu ništa krupno da promenim, a i da ništa nije stvarno važno. Posumnjala sam čak i u ono uverenje da uvek treba da se borim protiv svega što smatram lošim, bez obzira na to da li ću uspeti da postignem bilo kakvu promenu. Da je dovoljno da u svojim naporima doprem do bar jedne osobe i da je to neuporedivo više nego da uopšte nisam pokušala. Da onda kada ne uspem čak ni u tome, treba da pokušam ponovo. Obuzela me je malodušnost koja je svemu oduzela smisao i odvela me još dalje u preispitavanje sposobnosti da uočim i isprašim i sopstvene greške i da se na njih bespoštedno i autoironično obrušim. Zato što je sve to zajedno, po svemu sudeći, suviše naporno i zahtevno. Ne meni, nego onima oko mene. Pa da time jednostavno mašim poentu. Ili da nisam dovoljno vešta sa rečima i da zbog toga uvredim one koji to ne zaslužuju, da se prozvanim osete oni koji ne bi trebalo.

Ovo poslednje mi je posebno privuklo pažnju. Zašto se pogrešni ljudi osete prozvanim? Nekako mi izgleda da ih u tim mojim, možda i neodmerenim rečima i neprijatnom ili čak nepotrebno visokom tonu, nešto štrecne. Ne zato što su stvarno površni, već zato što im se negde na ivici svesti nametne potreba da sami sebe preispitaju. A da im je prva reakcija, kao što bi, uostalom, i meni bila, da se unapred odbrane od eventualnog otkrivanja da negde greše. I onda se ipak ispostavi da se ja zapravo obraćam takvima. Onima koji imaju svest da treba da se izgrađuju, ali koje opšta atmosfera često uvuče u izmaglicu samozavaravanja i linije manjeg otpora. Zaista nemam pravo da ovo osuđujem, jer i sama to ponekad radim. Pokušavam da se priklonim onom naizgled mudrom savetu da ništa nije dovoljno vredno da se oko toga nerviramo. Problem je u tome što onda i emocije, ljubav, mržnja, ushićenje, tuga postaju nebitne. A takvo stanje vremenom donosi privid mira koji je samo paravan za onu robotsku prazninu sa početka teksta.

Velikom delu populacije takvo stanje je, nažalost, sasvim udobno. Ali oni i nisu cilj, samo su povod. Bitni su oni koji mogu i imaju čime da se bore. U pravu su kada misle da sam se na njih ustremila. Jesam. Jer koliko god da razumem njihovu potrebu za predahom, koliko god da je način na koji pokušavam da ih razbudim neprijatan i koliko god da ih u određenom trenutku nerviram, duboko verujem da im je potreban,

Možda bi bilo lepše ili efikasnije da malo manje padam u vatru. Možda bih doprla brže ili bi me čuo veći broj ljudi. Ali to onda ne bih bila ja. Jer ja umem da se izrazim samo iz sebe ovakve – neurotizovane, ostrašćene i nestrpljive.

I nemojte mi te osobine upotrebljavati kao protivargument u raspravi. To što sam malo, ili malo više, naprsla po ivicama, kao i to što se ne spuštam na banalni nivo praktične argumentacije zasnovane na neproverljivim brojkama i statistici, ne mora nužno značiti da nisam u pravu. Znam da i vi znate, jer vidite i osećate, da se praznina širi i zauzima sve više prostora. I da, kao u onom bajkovitom romanu „Beskrajna priča“, preti da proguta ceo jedan svet mašte, misli, kreativnosti i osećanja.

Snaga i moć

fitness power man person

Ajmo opet malo da pričamo o već viđenom, o opštim mestima i već sto puta ispričanim pričama, jer valja se ponekad setiti tih stvari koje se kao podrazumevaju, ali se sve manje uzimaju u obzir.

Na primer, imamo stalno neke priče o snazi i slabosti. Psihološka i nadripsihološka proučavanja nude jeftine definicije toga šta je snažna a šta slaba ličnost. Snaga se, naravno, ističe kao obaveza, a slabost je „no, no“, najveći greh. U snagu se, pri tome, ubrajaju sposobnost da se kontrolišu emocije, da se samopouzdanje crpi iz sebe samog (šta god to značilo, jer znamo da nam je potvrda spolja bar delimično potrebna, osim ako nismo nosioci one čuvene primitivne svesti koja je, ničim izazvano ili opravdano, najsigurnija u sebe), da se svaka emotivna kriza što pre negde baci, da se ustane, otrese prašina sa rukava i krene dalje. Ako se neko ne ponaša tako, ako ne može da se otrgne ili u roku od pet minuta nešto preboli, ili ako nije spreman da brzinom svetlosti uskoči u neke promene, onda je svrstan u drugu kategoriju i ima da sedi i da se oseća posramljeno.

Prema komentarima ispod ovakvih objava, a i prema trapavim pokušajima okoline, vidim da većina sebe svrstava u ove jake i time se diče. Sasvim kao u izreci: „Čega se pametan stidi, budala se ponosi“.

Jer, izvinićete me, dragi moji psihički jaki i stabilni, hrabro spremni na „promene“ i sa naučno-fantastičnom sposobnošću regeneracije, prevazilaženja i oporavljanja – to vam je čisto proseravanje. Bezobrazno laganje. Pre svega sebe, ali i drugih. A ako nije, onda se ne može govoriti o snazi. Snaga, znate, podrazumeva i to da treba biti „Kadar na strašnom mestu postojati (u smislu zadržati se, ostati, prim. aut.)“. Ukoliko ipak nije u pitanju odsustvo sposobnosti da se bol odboluje, da se sopstvena ličnost ne okamenjuje zarad privida snage, onda možemo govoriti ili o krajnosti u kojoj imamo posla sa sociopatski poremećenom ličnosti nesposobnom za prave emocije ili o površnoj i toliko mlakoj i mlitavoj ličnosti da se kroz njenu poroznu strukturu emocije samo procede.

Tako se, sa porastom modernih tehnika samopomoći i novih „psiholoških“ tendencija brzog i efikasnog pretvaranja ljudi u robote, u kombinaciji sa zadrtim i primitivnim mentalitetom koga niko od nas na ovim prostorima nije sasvim oslobođen, svi sve više trude da odbace sve ono što je u njima najvrednije. Blagost, nežnost, dobrota i plemenitost karaktera dobijaju etiketu nepoželjnih i sramotnih osobina koje što pre treba prevazići i odbaciti. U to ime menjamo sebe u neke cinične, podsmešljive, na silu vesele, lažno zadovoljne, „nije mi ništa“, „sve mi je potaman“ kreature. Da bismo postigli ovaj nivo neiskrenosti, koristimo se takvim teškim uvrtanjem sopstvenog mozga da na kraju zaista ni sami više ne raspoznajemo istinu od laži. Prevazilazimo licemerje, autentičnost zamenjujemo lošom glumom, histeričnim pokušajima da izgledamo cool, da delujemo pametno, da privučemo pažnju mediokriteta i da dobijemo njihovo odobravanje i tapkanje po ramenu. Da nam oproste ako smo nekada pokazali da znamo ili kapiramo nešto što oni ne shvataju. Da se izvinimo što smo njihovu glupavost uvredili svojom inteligencijom i da im dozvolimo da nas pohvale što smo se najzad „opametili“ i više ne lupamo tamo neke gluposti o suštini.

U vezi sa svim gore navedenim evo nekoliko zanimljivih činjenica, liste stvari koja se u poslednje vreme naziva fun facts.

Fun fact 1. Primitivna svest je najsigurnija u sebe.

Opštepoznata filozofska misao kojoj ne posvećujemo dovoljno pažnje. Tako imamo te likove što onako agresivno, bez trunke promišljanja, kolebanja ili preispitivanja iznesu neku glupost, pa ponosno kao paunovi šire rep i šepure se. Kada im neko slučajno skrene pažnju da možda i nisu u pravu ili nehotice iznese neko drugačije mišljenje, to se nakostreši, ustremi i pokaže svoju pravu, ćurkastu prirodu, pa krene da te juri i kljuca, napada dok ne pobegneš ili ne podlegneš.

Fun fact 2. Ovakve strukture uporno opstaju, šire se geometrijskom progresijom i zauzimaju sve veći prostor.

E, za ovo smo krivi mi. Neki od tih pripadnika pernate živine imaju nešto. Na primer novac, uticaj, veze ili dobro dupe. Neki drugi bi da se malo očešu o njihov novac, uticaj, veze ili dobro dupe. Pa im se šlihtaju. Podržavaju ih. Izvinjavaju se za svoje drske ispade kada su izneli drugačije mišljenje. Neguju im krila i oštre kljunove. Ili jednostavno više nemaju dovoljno samopouzdanja od onog pomenutog uvrtanja sopstvenog mozga, pa im poveruju da su ovi stvarno pametni. I naklone se i pokore.

Fun fact 3. Blagost, dobrota, nežnost i plemenitost karaktera doživljavaju se kao slabost.

Uvek će se, naravno, naći neko ko će bezočno zloupotrebiti osobu sa ovakvim osobinama. To, međutim, ne znači da je takva ličnost stvarno slaba. To znači samo da nije dovoljno oprezna ili da joj nije bitno da li će neko ućariti neku bednu korist. Prevedeno na jezik zdravog poimanja vrednosti, ovakva osoba je zapravo stvarno jaka i hrabra.

Fun fact 4. Hrabrost je redak hemijski element.

Ovde bismo sasvim slobodno mogli reći i da je pamet redak hemijski element. Jer se većina onih koji imaju neku dobru osobinu trudi da je uguši i ubije kako se ne bi našla na meti prozivke lošijih od sebe. Pa se okamenjuju, postaju cinični i na silu, stvarno se izvinjavam na izrazu, kurčeviti. Proteruju sebe u najmračnije i najtešnje zapećke podsvesti u kojima cvile i pate. Ali neće se ni slučajno potruditi da se ohrabre i puste sebe na slobodu, jer je linija manjeg otpora, kao i svaka đavolja rabota, tako privlačna, a posledice izgledaju tako daleko da se čini da ih neće ni biti.

Fun fact 5. Često se ponavljam 🙂

Ima u ovim mojim tekstovima lajt motiva. Pregršt. Pitam se zašto 😉