O blatu i njegovoj dubini

person wearing red low top sneakers and jeans

Oduvek sam smatrala da se protiv svake vlasti treba boriti. Da je treba kritikovati, dovoditi u pitanje, ne dati joj da diše. Da treba biti večita opozicija. Čak i ako nam je na poziciji rođeni otac. Ne bi to moralo biti toliko teško koliko se možda čini. Samo treba prizvati svog unutrašnjeg pubertetliju spremnog da se bori protiv svakog autoriteta, naročito roditeljskog, i dreknuti na tatu udobno smeštenog u neku fotelju.

Ako se pitate zašto, pa ono kao, da se vlast ne opusti, da se ne razbaškari, da ne oboli od sindroma boga. Dakle, pre svega, za njihovo dobro. 😉

Ovo, naravno, podrazumeva da imamo malo znanja i mrvicu inteligencije, te da smo sposobni da shvatimo da je sintagma „pošteni političar“ u stvari oksimoron (nelogični spoj, prim. aut.). Da su oni nužno zlo. Kao, na primer, advokati.

Ovo, međutim, podrazumeva i ogromnu količinu ličnog integriteta i dovoljno morala koji će nas razlikovati od političara i njihovih satelita i koji nam neće dopustiti da se rukovodimo sitnim ličnim interesima. Znamo, nažalost, da će takvi uvek biti u manjini. To je, uostalom, još jedan dokaz koji ide u prilog navedenom stavu o potrebi da se uvek bude na barikadama.

Ne želim, ipak, ovom prilikom da pričam o botovima i sendvičarima. Oni su vlasništvo svake vladajuće strukture. Juče su bili sa onima, danas su sa ovima, sutra ponovo sa prvima ili nekim novim figurama. Jer, crvi su crvi su crvi…

Ne želim naročito da kritikujem ni one koji svim srcem i sa iskrenom verom podržavaju trenutnu vlast. Jeste da mislim da su, najblaže rečeno, naivni, a često i navalentni, drski, bezobrazni i nedokazani, ali takvi su svi koji bezrezervno veruju bilo kojoj političkoj opciji. Neću posebno da se zaustavljam ni na jednom posebno degutantnom argumentu koji zagovornici ove vlasti potežu kada se suoče sa protivljenjem. Naime, ono brzopotezno iznošenje optužbe da svi koji imaju nešto da zamere trenutnoj strukturi spadaju u red antirodoljuba, izdajnika i apatrida, kao i uverenost da su time zapušili usta bukačima, da su ih „rešili“, predstavljalo je, do pre nekoliko dana, najdublju tačku dna. Posle smo videli da dnu ne treba postavljati granicu dubine da se ne bi desilo da nam, na ko zna kakvu novu idiotariju, vilica ponovo  otpadne do poda, ali o tome se ovih dana dovoljno pričalo.

Htela bih da se osvrnem ovom prilikom na jednu pojavu koja se manifestuje na nekoliko različitih načina, a koja je u suštini odgovor na pitanje zašto nam uporno ide toliko loše. Htela bih, izvinite na izrazu, da govorim o kukavnim, isprepadanim ili lenjim govnarima koji nemaju čak ni toliko hrabrosti da se otvoreno svrstaju u red botova, pa da služe svakoj vlasti i da trpe podsmeh i pljuvanje.

Na prvom mestu imamo, meni omiljene, „ja sam iznad bednog puka“ likove. To su uglavnom oni po svaku cenu urbani, „moderni ili mrtvi“, negovani, umišljeno pametni, sa obrazovanjem bušnim kao stara čarapa, ali koji vijore njime kao zastavom, misleći da to što znaju, na primer, ko je bio Mikelanđelo znači da su i sami apsolutne erudite. Obično su uzrasta od dvadeset do trideset godina. Dakle, u onom dobu kada je teško odvojiti glupost od neiskustva. Nadobudni onoliko koliko im duboki tatini ili sponzorski džepovi omogućavaju. E, oni, znate, ne prljaju svoje produhovljene ručice politikom. Smešni smo im mi (i jedni i drugi) koji smatramo da nešto tu treba da se koprcamo. Gledaju nas prezrivo, podižu obrvu ironično, daju komentare na osnovu kojih se, u stvari, ne može ustanoviti šta stvarno misle. A stvarno ne misle ništa. Jer ih zamara. Ne može se desetak nervnih ćelija koristiti istovremeno i za manikir, i za noćnu masku, i za ponavljanje opštepoznatih, već oveštalih informacija, i za uporne pokušaje da sakriju svoju beznadežno palanačku svest upornim učestvovanjem u nazovikulturnim i avangardnim dešavanjima i još i za promišljanje stvarnosti i uočavanje uzročno-posledičnih veza između aktuelne društvene situacije i njihove sopstvene budućnosti. Stvarno je mnogo. Tu je tata, bog mu poživeo debeli novčanik, da podmaže kad zaškripi, da pomogne da sačuvaju privid samostalnosti i snalažljivosti, pa da mogu da nastave, onako sa visine, da „ne idu na proteste“ ili da se ne svrstaju u redove pozicije, jer su, eto, dovoljno sposobni da sebi obezbede dobar život bez obzira na politiku.

Ako mislite da je ova pojava nevažna ili bezazlena, moram da napomenem da su to budući odrasli, gadno zagnojeni čirevi društva, paraziti koji će naći način da podmažu svoj standard koristeći možda baš vas ili nekog vama bliskog. Mislim, ko želi, neka im slobodno pređe preko toga, neka nastavi da ih ne osuđuje, neka ih uvažava. Ja ne mogu. Gadljiva sam. Do te mere da mi se gade čak i oni koji sa opisanim gušterima održavaju samo površnu vezu.

Na drugom mestu su oni malo inteligentniji, pa time i za nijansu manje nadobudni. Oni koji vide kako stvari stoje i imaju mišljenje. Ali ne i hrabrosti da ga iskažu. Vrlo bi se rado sakrili negde i ćutali. Na njihovu veliku žalost, često su u situaciji u kojoj ih položaj ili posao obavezuju na govor. Tada se nađu u nebranom grožđu. Gutaju knedle, izvlače se na priču o razumevanju svačijeg stava. Oni čuveni neutralci. Oni što navodno „nit’ smrde, nit’ mirišu“. Kažem „navodno“, jer zaudaraju na kilometar od propratnih pojava paničnog straha, odnosno od toga što su napunili gaće. Kako da kažu da misle ovo ili ono? Šta ako im se ovi ili oni, čije mišljenje ne podržavaju, uvrede? Kada baš moraju, sakriju se iza rečenice „Svi su isti, niko ne valja“, nadajući se da nećemo primetiti da su opet izbegli da zauzmu stav. Ponekad, da bi izgledalo da ipak imaju kičmu, odu korak dalje. Počnu da kritikuju i ove i one, da ih posramljuju visokokulturnim: „No, no! Ccc! Kako se to ponašate? Stidite se!“ I time su nam pokazali! Šta? Da su isti kao gorenavedena tatina čeda.

Na trećem mestu su gadovi koji, zahvaljujući vezama sa moćnicima, mogu sebi da dozvole neviđenu bahatost i nezakonito ostvarivanje lične koristi, a da prođu nekažnjeno. Na poslednje mesto su stavljeni jer se regrutuju iz prve ili druge skupine govnara. Oni, ipak, nisu tema za blog, već za policijsku istragu, pa se njima ne bih dalje bavila. Između ostalog i zato što mi je ona moja gadljivost već izazvala ozbiljan nagon za povraćanjem.

Htela sam, inače, ovaj tekst da započnem citatom. Dvoumila sam se da li da citiram Bibliju i ono upozorenje da ne treba biti mlak, jer će te Bog ispljunuti iz usta ili Sartrovu „Mučninu“. „Mučnina“ je prevagnula, ali, pošto ne znam kako bih citirala čitav roman, ostavljam ga kao referencu. A vi izaberite onu koja vam više odgovara. Ili se setite neke treće. Samo izaberite. Čak i ako pogrešite, ništa zato. Promislite ponovo i nastavite da se borite. Sve dok ljigavci ne počnu da se plaše nas a ne mi njih.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s