Sve prazne reči sveta

words text scrabble blocks

„Svako čudo za tri dana“ – poznata izreka koja spada u jednu od onih što sadrže lažnu mudrost, ali i surovu istinu: da ništa na svetu nikome nije važno osim sopstvene guzice. Da i ta tri dana „čudo“ služi samo za čaršijska (ili, u moderno vreme, medijska) naklapanja. Ponekad je „čudo“ groteskna ili smešna pojava, ponekad fenomen koji bi trebalo dobro proučiti, a ponekad i pitanje od suštinskog značaja za čitavo društvo. Međutim, dok nije pred našim vratima ili udobno smešteno u našoj dnevnoj sobi, bavićemo se njime samo onoliko koliko nam donosi koristi, ili nas zabavlja, ili pruža priliku da se pokažemo kao osvešćeni, borbeni, saosećajni, požrtvovani, dobri prijatelji, pametni… Ali ćemo ga skrajnuti čim zapreti da nam stvarno poremeti udobnost.

Tako je, na primer, do pre dve-tri nedelje bila vrlo aktuelna tema vezana za „skandal“ u jednoj beogradskoj gimnaziji. Skandalozno je za naše javno mnjenje bila činjenica da se jedna od svakodnevnih žrtava pojedinih nakaznih izdanaka još nakaznijih porodica usudila da se suprotstavi. Da vas podsetim, pošto to davno beše, ima možda već i mesec dana. Na mrežama, u medijima, svuda oko nas osvanuli su naslovi „Profesor ošamario učenicu“, „Uprava škole odmah reagovala pozivajući policiju i hitnu pomoć“ (!!!), „Nastavnik svojevoljno (ha-ha-ha) dao otkaz“. Objavljena su i „objašnjenja“. Učenica se pobunila protiv ocene, pa joj je taj monstrum pokazao ko je gazda. Uprava škole, zajedno sa psihologom i pedagogom, učiniće sve da joj pomogne da prebrodi ovu tešku traumu.

Zatim su u javnost počeli da curkaju dodatni podaci na osnovu kojih je jedan, onaj manji, razumni deo, shvatio da je u pitanju profesor blage naravi (prema rečima jednog UČENIKA) i grupa učenika poznata po besprizornom ponašanju. Da je ta grupa u tolikoj meri prešla granicu da su uspeli da izazovu nekontrolisanu (i svakako pogrešnu) reakciju. Da je šamaru prethodilo ozbiljno verbalno i fizičko maltretiranje ovog „monstruma“, koji je, pošto je bio uštinut i opaučen pletenicom po očima, nagonski reagovao i zalepio šamarčinu osetljivoj maminoj princezi, umesto da na njene tako razumne i umilne zahteve popravi ocenu. (Nismo u medijima čuli ništa o tome da će ova grupa snositi bilo kakvu disciplinsku odgovornost, isto kao što je pre nekoliko godina bio slučaj sa profesorkom, koja je, zato što je bila maltretirana na času, bila kažnjenja, a nasilnicima niko nije smeo ništa.)

Jedan se deo javnosti na ovo uzburkao. Na mrežama je profesoru pružio podršku, osudio ponašanje učenika, grdio, besneo i… Ništa! Zaboravio. Ostalo sve na rečima i komentarima potisnutim nekim novim skandalima, jalovim raspravama po grupama, receptima za kolače ili za brzinsko dostizanje nirvane primenom tehnika pozitivnog razmišljanja. Već prema ukusu. Podrška se, kao i uvek, svela samo na tipkanje iz fotelje. Niko se verovatno više ni ne seća ovog čoveka, niti razmišlja o tome kakvu bitku tek treba da bije i koliko malo šanse ima da je dobije. Nismo stvarno ustali (gle čuda), izašli na ulicu, otišli pred neko ministarstvo i socijalnu ustanovu i pritisli da se odbrani pravda i da se preispita odgovornost i sposobnost roditelja ove vrle emotivne dečice. Nismo tražili da se neko pozabavi činjenicom da će od sličnih nadmenih i glupavih jadova već za godinu-dve nastati ozbiljne siledžije i devijantni članovi društva. Zašto bismo? Pa, realno, ne bavimo se ni drugim sličnim slučajevima, a nije da ih nema.

Većina nas koji se ložimo da smo prosvetni radnici, a u stvari smo figure koje, kao glineni golubovi, služe određenim strukturama da vežbaju gađanje govnima, svedoci smo jedne toliko zastrašujuće pojave da mračne disotopijske priče poput „Igara gladi“ izgledaju kao prijatna uspavanka.

Nazovite me slobodno paranoikom koji veruje u teorije zavere, ali mi izgleda da postoji dobro razrađeni plan da se, uništavanjem obrazovnog sistema, stvore legije glupavih zombija kojima je lako manipulisati.

Kako se ovaj plan ostvaruje? Pre svega manipulisanjem roditeljima kojima su data prava da se mešaju u nastavni proces, u ocenjivanje, u gradivo koje ne znaju i za koje nisu stručni… Roditeljima, koji time što su dobili decu nisu, znate, naprasno postali obrazovaniji, inteligentniji, dobri pedagozi, pronicljive ličnosti. Ostali su ono što su i bili. Neki pametni, neki glupi, neki razumni, neki budale… E, sad, oni razumni, pametni, psihički stabilni nisu problem. Čak ni kada se bune, Jer imaju mere i argumente. Vide isto što i mi. Brinu o svojoj deci i za njih. Jasno im je sve. Ovi drugi, budale, glupaci, histerici, neostvarene ličnosti, ubijeni u pojam, iskompleksirani, najzad su bar negde dobili poligon da se istrse, da budu „bitni“. To što imaju dete nose kao orden. I to pre nego što isto to dete podignu, vaspitaju, naprave od njega čoveka, pokažu da znaju šta rade. Služe se svojom decom da nekome natrljaju nos za sve što ih u životu žulja. Pa divljaju po školama, jer jedino tu mogu. Ljubav svoje dece moraju da kupuju popuštanjem, izigravanjem lažnih drugara i lažnih zaštitnika, jer se njima ne bave stvarno. Već ih prepuštaju rijalitiju i influenserima da ih „edukuju“ i vaspitaju. I onda ta deca polako izrastaju u lenje, nezrele, neodgovorne, emotivno zapuštene, željne pažnje, bez pravog moralnog kompasa, nevaspitane prostake.

Već je stasala čitava jedna generacija totalnih debila koji više nisu deca. Za neke je jasno da su šljam na prvi pogled, neki, malo promućurniji, ali moralno invalidni, uspevaju da se sakriju iza raznoraznih maski. Onih o kojima sam govorila, pa da se ne ponavljam. Ostala je samo šačica normalnih i pametnih, ali ni oni ne znaju gde udaraju i šta da rade kada im se sa svih strana nameće nova vrsta idiotizma novih društvenih tokova. Uskoro će ta generacija dobiti decu. Pa ćemo imati jednu još razulareniju i nerazumniju vojsku napadača na školu i obrazovanje, a o produktima njihovih roditeljskih pregnuća u kombinaciji sa sve većim podsticanjem na poteze kojima nanose štetu sopstvenoj deci ne smem ni da mislim. Smatraću se srećnom ako doguram do penzije pre nego što bude uveden zakon prema kome će roditeljima i učenicima biti dozvoljeno da nas iznabadaju bokserom ili nožem, da nas upucaju iz pištolja ili heklera ili da nam, onako po starinski, otfikare glave sekirom, jer su, pobogu, nezadovoljni što nismo prepoznali genijalnost u lenjosti. Jedino ne znam kako bi nas posle, tako mrtve, kaznili što smo jadnu nejač istraumirali. Možda bi mogli da nas izlože da visimo na nekom trgu kao primer. To bi bila prava stvar, jasno, plastično povezivanje sa ideologijom iz koje je ovakav pristup školi proistekao.

Sad verovatno mislite da sam preterala ili izgubila nit. Ali kada se od deteta napravi osoba koja misli da joj je sve dopušteno i da je u svemu najbolja, pa se ista suoči sa realnim svetom, vlo je lako namamiti je da bude nečiji poslušnik samo da bi sebi obezbedila tapšanje po ramenu ili materijalnu udobnost. Tako će se od jednih napraviti politički botovi, od drugih izgubljene duše koje lutaju iz rijalitija u rijaliti i tako služe za dalje zaglupljivanje novih generacija, od trećih iz senke kontrolisani kriminalci, od četvrtih skoro besplatna radna snaga i tako unedogled. Onoj šačici pametnih i normalnih neka je bog u pomoći.

A mi ćemo u međuvremenu pričati. Prazne priče. Ovaj tekst je, kako bi Laza Lazarević rekao, moj prilog.

6 mišljenja na „Sve prazne reči sveta

    1. Pogledala sam film i moram reći da upravo ovakvi prikazi nastavnika stvaraju problem. Čak i kada sam ja išla u školu, što nije bilo skoro, nastavnici nisu bili bolesno narcisoidni. Izizetaka ima uvek i svuda, naravno, ali ovo je bedan način da se skrene pažnja na fašisoidnost i uniformnost. Ne rade to prosvetari, već političke strukture i društvo. Imam 47 godina, od druge godine fakulteta radim sa decom, što privatno, što u školi. Izuzetno mi je uvredljiv ovakav način posmatranja, s obzirom na to da znam šta sve moje kolege i ja radimo da im olakšamo, približimo, objasnimo gradivo; koliko slobodnog vremena i sopstvenog novca trošimo da ih negde odvedemo, da im pokažemo…

      Sviđa mi se

      1. Izvini, ali mislim da si me pogrešno razumela. Zato sam i napisao ‚‚shvati to kao moj prilog onoj šačici pametnih i normalnih‚‚
        Moja namera je bila krajne dobronamerna, i iskreno mi je žao zbog ovog nesporazuma.
        Pozdrav!

        Liked by 1 person

      2. Ne, ne, nisam shvatila da si zlonameran. Razumela sam tvoje viđenje. Izvini ti zbog mog nejasnog odgovora. U tolikoj smo meri pod pritiskom da ponekad zaboravim da mi ljudi nisu u glavi da bi znali šta sam htela da kažem. Porukafilmića je izvanredna, samo sam ja, kaonastavnik koji se sreće sa nekim vrlo velikim nepravdama, osetljiva na to što je kao primer uzeta škola. Nadam seda smo se sad razumeli 🙂 Srdačan pozdrav.

        Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s