Točak na zastavi

brown carriage wheel

Malo haluciniram ovih dana. Na suvo. Čujem zvukove. Čini mi se da pasoš u kutiji poskakuje i traži da ga produžim. Da koferi iz ormana trupkaju, da hoće da ih vodim negde. A para niđe. Nem’m, brate, nem’m.

Ne čujem samo zvukove. Fleširaju me i slike. Vidim pločice na ulicama nekih gradova. Prisećam se neverovatnih prizora. Čudno je šta se posle putovanja najdublje ureže u sećanje. Nisu to zgrade, spomenici, znamenitosti. To su neki ukusi, boje, usputni, domaći prizor veša koji se suši, dvorišta u zabačenoj ulici u koju ne zalaze turisti. Ili stvari koje šokiraju i zabavljaju.

U Lisabonu, na primer, na sred glavnog trga, možete videti narkomane kako sebi kuvaju „obrok“ opušteno, u podne. A uveče beskućnici, takođe u centralnim ulicama, na stepeništu zgrada pripremaju sebi postelju – razvlače jorgan, nameštaju jastuk, imaju prekrivač. Kompletna posteljina vojnički skockana.

Ako se uputite u Barselonu, upozoriće vas na džeparoše pre nego što krenete. Na izlasku sa aerodroma ljubazno će vam skrenuti pažnju na njih. U hotelu/hostelu/bilo kom smeštaju, osoblje će vas podsetiti na to da pazite na svoje stvari. I vi onda pođete u šetnju potpuno prestravljeni. Ipak, stisnete petlju i skrenete u Gotsku četvrt. I tada ih vidite. Prepoznate ih na kilometar. Odišu tom mutnom energijom, pohlepom u očima, bez ustezanja usmeravaju gladni pogled prema prolaznicima. Deluju, pri tome, krajnje amaterski. Tako uočljivo da pomislite da bi eventualno mogli da odžepare osobu u komi. A onda vidite blentave zapadnoevropske i prekookeanske turiste, sa torbicama oko vrata, na izvol’te, samo što nemaju neonski natpis: ovde su dokumenta i novac. I njihove nosioce koji zveraju u nebo, nesvesni sebe i svega oko sebe. Pa vam bude jasno. I postane urnebesno smešno. Znam. Nije lepo. Evo, stidim se. 🙂

Ima nečeg posebno očaravajućeg kada prevalite stotine kilometara i onda krenete u potragu za, na primer, hranom koja se pominje u vašoj omiljenoj seriji. Ljubitelji „Seranovih“, da znate da su ćurosi i topla čokolada pravi vatromet za nepce.

Ili kada se nađete u malom mestu u Alpima, a vaš domaćin, zakleti komunista, koji doduše ne čita knjige, ali voli Umberta Eka iz ideoloških razloga, sazna da vam je to jedan od omiljenih pisaca. Prvo porastete u njegovim očima do neba. A onda vas, iako u godinama i već umoran, poletno povede da vam pokaže gde su se tačno vodile borbe opisane u „Tajanstvenom plamenu kraljice Loane“. I osetite da ste se povezali sa nečim čemu ste se divili na jedan sasvim nov, neopisiv način.

Nisu na putovanju samo ovakva otkrovenja ono što im daje posebnu draž. Kada izađete iz okvira svakodnevnog, odjednom se otvori prostor za neka mala čuda. Tako se nađete na ulici evropske metropole na kojoj vam priđe mlada žena da vas pita za pravac. Ništa neobično. Ne piše vam na čelu da ste i vi turista. Krajičkom oka, međutim, primetite stariju damu koja stoji dva-tri koraka dalje i prepoznate u njoj Biserku Cvejić, svetski poznatu opersku divu, osobu koja je, dok ste bili dete, bila poštovana, voljena, čuvena. Pa vas uhvati trema, stidljivo progovorite na srpskom da ste prepoznali gospođu u koju se jedva usuđujete da pogledate. A onda u njenim očima vidite isto takvo iznenađenje i, zamislite, sreću! Sreću što je prepoznata, što nije zaboravljena, što je ostavila trag. U tom kratkom susretu otkrijete šta je prava veličina. Osoba koja je, između ostalog, nosilac Legije časti, nije nadmeno digla nos, nije se, kao neke poluduhovite umišljenje komičarke, izdigla iznad smrtnika uvređena idejom da bi oni mogli da joj se obrate. Skromno, iskreno srdačno, toplo, prilazi da se upozna, da pita odakle ste, čime se bavite, da čak predloži da zajedno popijete kafu. Neke ovdašnje voćke i povrćke bi, na primer, samo zbog ovoga trebalo proterati nazad u rupu iz koje su ispuzale.

Ovi momenti u kojima nailazite na poznato, prisno, svoje, mogu dovesti u pitanje potrebu da se putuje. Jer zašto odlaziti ako ćemo tamo negde uočavati i pamtiti ono što možemo videti i ovde? Ali upravo takva otkrića učine da se osetimo delom tog velikog sveta i onda nam naša kuća, bar na neko vreme, postane manje tesna. Suštinski, na nivou ličnog iskustva, doživite one stihove Miloša Crnjanskog o sveopštoj povezanosti.

Nećete, naravno, uvek, naići na ovakva otkrića. Mnogo je gradova koji su, zbog navale turista, postali neka vrsta muzeja sa stalnom postavkom na otvorenom. U njima ćete retko videti originalne stanovnike, možda nećete uspeti da čujete ni reč lokalnog govora, teško ćete uhvatiti autentičnu atmosferu mesta, gotovo da nećete ni videti te čuvene zgrade pored kojih vas kao stado vode. Odvojte se tada od grupe, zalutajte, naći ćete sigurno neko mirno mesto na kom možete bar kafu da popijete. I nemojte žaliti novac da platite neku ulaznicu. Jer sa takvog mesta možete poneti samo estetski doživljaj. Ako se, na primer, nađete u Firenci, ne dajte da vas lažu. Ona replika Mikelanđelovog Davida na trgu Sinjorija izgleda kao plastična lutka naspram originala u Akademiji. Nema veze da li sebe smatrate osobom koja se razume ili ne razume u umetnost. Nije bitno ako ste uvereni da vas to uopšte ne zanima. Pred takvim otelotvorenjem apsolutne lepote nećete ostati ravnodušni, obećavam. Oduvaće vas za ceo život.

I kad već delim savete, da vam kažem još nešto. Ako se desi da se u julu uputite na koncert na plaži, a plaža je na okeanu, obucite se adekvatno. U bundu i čizme. Verujte mi. 😉

Ako idete negde uskoro, zavidim vam do iznemoglosti. Jer mi se putuje. Avionom, vozom, kolima, autobusom u kome mi je muka, konjskom zapregom, peške, sa karavanom ili čergom. 🙂 Bilo kako, samo da skitam i da cunjam. Forever the Nomad. ❤

Kratka zahvalnica

person doing thumbs up

 

Volim, eto stvarno volim ove društvene mreže! Svako malo naiđem na neke urnebesne objave i objašnjenja. Evo već su me zarazile potrebom da budem pozitivna i vedra, da ne mračim uvek, nego da se opustim. I opustila sam sam se. Pa sam malo surfovala u potrazi za još nekim korisnim informacijama. I našla sam ih nekoliko. Danas mi je, na primer, objašnjeno da je nedemokratski buniti se protiv vlasti, da se kvantitetom određuje kvalitet, kao i to da, ako imamo istomišljenike, znači da smo sigurno pametni. To je opštepoznata činjenica. Da je ono što je masi privlačno obavezno i tačno, ispravno, dobro i korisno. „Parovi“, recimo, potvrđuju ovu tezu. 😀 😀 😀 

U duhu sveopšte pozitivnosti, želim ovom prilikom da se zahvalim budalama što postoje. Da ih nema, ko bi u tolikim umetnicima probudio potrebu da pokušaju da ukažu na negativnosti i da objasne neke stvari? Ostali bismo uskraćeni za nebrojene klasike. Ko bi nas nervirao ili zasmejavao do suza? Budale su neiscrpni izvor inspiracije. Vazda bile i biće. Naše muze. Neka su nam žive, zdrave i zauvek glupe. ❤ ❤ ❤ 

Licemeri svih zemalja, ujedinite se!

minion plush toy beside blue devil minion plush toy
Photo by Markus Spiske temporausch.com on Pexels.com

Upozorenje o sadržaju

Osobe osetljive na dovođenje u pitanje opšteprihvaćenih pojava treba odmah da prestanu sa čitanjem.

Odumire mi mozak od ove poplave besmislica. Roje se po njemu neke misli, ali ne uspevam da im dam oblik. Ili se možda ne usuđujem. Običan sam smrtnik i, kao i ostali obični smrtnici, volim da razmišljam o sebi kao o hrabroj, iskrenoj osobi bez dlake na jeziku. Takođe, kao i ostali obični smrtnici, podsvesno strahujem ne baš od osude javnog „mnjenja“, gunđanja ili loših komentara (jer me, iskreno, zabole baš uvo), već od mogućeg olujnog linča i besa kada dirnem u zmijsko leglo. A te misli koje se roje vode me tačno u tom pravcu. Vode me, naime, ka novim, hibridnim oblicima licemerja. Odavno su oni tu, ali su se u poslednje vreme ili posebno razularili ili sam ja u tom naročitom periodu meseca kada mi sve iritantne pojave smetaju više nego obično.

Šta god da je u pitanju, ne mogu da se otresem potrebe da, bez obzira na to što će mi se neka nežna dušica naljutiti ili uvrediti, ove misli obelodanim. Dakle, dragi poštovaoci trećerazrednih pojava, nisam ja kriva. It’s beyond my control!

Ne znam samo odakle bih počela.

Možda od skorašnje galame oko ženskih prava? Ili od influensera? Ili potrošačko-voajerske svesti? Ili…?

Hajdemo redom. Prvo galama. Ženska prava su definitivno na toliko niskom nivou na ovim prostorima da samo glupaci, praznoglave droljaste strukture i kompletni primitivci (a nije da ih ovde ne gajimo „k’o kuruze“) to ne vide. Treba se za njih boriti! Svim silama. Znači, inteligentno, promišljeno, svrsishodno, bez banalizovanja i svođenja na apsurd. Ili samo na jednu stvar. Nisam, međutim, sigurna da li ovim pravima veću štetu nanose navodni aktivtisti ili zadrte strukture koje kao argument potežu nedokazive teorije ili notorne laži.

Tako sa jedne strane imamo face koje su rodnu ravnopravnost svele na gramatiku, pa se ubiše od napora da se u upotrebu uvedu reči borkinja, psihološkinja, pedagoškinja ili, pazite ovo, sudinica – jer ne znaju da je reč sudija ženskog roda. (Nema potrebe da mi se objašnjava psihološki proces u glavama pojedinih muškaraca, oni koji ne poštuju polovinu ljudskog roda nemaju dovoljno pameti i tu gramatički rod ne može da pomogne). Smeta mi ovde, pored očigledne rogobatnosti navedenih izraza, to što onda moramo biti dosledni i pravedni. Moramo onda nekim imenicama ženskog roda dodeliti muški pandan, na primer: ubicon, žirafon, veverak, taton, dedon… Drugim rečima – aman, ljudi, ne zamajavajte nas leksikom! Vidimo šta radite. Zabole vas za ženska prava, samo pokušavate da skrenete pažnju na sebe, kao da ste nešto mnogo osvešćeni i važni, a što time obesmišljavate ovu borbu, nije vam bitno. Ili stvarno ne kapirate da od drveta ne vidite šumu?

Pored gorućeg problema vezanog za jezičke izraze (jer od njih zavisi koju će količinu batina ili seksualnog ili verbalnog uznemiravanja neki degenerik odmeriti svojoj ženi, saradnici ili slučajnoj prolaznici), imamo i pitanje prava na abortus. To se pravo, izgleda, ostvaruje, stavljanjem kecelje na statuu. Neka simbolika, valjda, šta li je. Nema veze što se ovako glupim potezom „argumentima“, odnosno nedokazivim teorijama „moralista“ i skorojevićkih vernika daje težina. Važno je da izgleda kao da se nešto radi. Važna je IDEJA! Koga boli uvo da li je retardirana i besmislena.

Sa druge strane imamo falusno ovisne jadnice koje sve što imaju (čak i pamet i obrazovanje) stavljaju u službu dodvoravanja muškarcima, i to isključivo onim najprimitivnijim. Pa se izjašnjavaju za „tradicionalne vrednosti“ (čitaj – bavi se svim mogućim gnusobama, samo gledaj da se za njih ne sazna u čaršiji). Naiđem tako ovih dana na „savet“ (začinjen neverovatnom količinom nadmene glupačke zlobe) jedne ofucane, na sve strane i od svakakvih likova razvlačene ženturače. Kaže ova, odjednom tradicionalna, poštena, starovremska, ali ipak informisana da je abortus „Ccc!“ Da postoji nešto što se zove planiranje porodice i kontracepcija za koju je izgleda saznala skoro, tek pošto se nekoliko puta i sama podvrgla ovakvom zahvatu.

Možda se pitate zašto su mi se ove nedostojanstvene strukture, koje nedostatak prave ženstvenosti pokušavaju da nadomeste ulagivanjem najgorim primercima primitivaca, u glavi povezale sa influenserima. Pa ono – ima neka tajna veza 😉

Cela zamisao počiva na tome da se promoviše „ličnost“ influensera. Kako? Lepim slikama, lepom frizurom, lepim stasom, lepom odećom, lepim životom, lepim izrazima (na primer, slatkoća, divnoća i ostale ‘oće). Da se bude lep i privlačan. Na Kardašijan način. Da se od svog života na mrežama napravi rijaliti. Ali da ne bi bilo baš odmah uočljivo da „koka traži muža“ (ili sponzora) i, naravno, pare, sve se to uvija u formu aktivizma. Servira se kao vizuelno privlačna podloga kako bi se onda to navodno iskoristilo u dobre svrhe. Da se nama naivnima otvore oči. Da nam se pomogne dubokim mudrostima pokupljenim iz knjiga samopomoći, da nam se objasne tajne energetske povezanosti svih pojava u svemiru. Da nam se prodaje magla. Jer mi ne znamo da postoji zakon privlačnosti i razmena energije. Nismo nikada to iskusili, pa će nam mesije otkriti rupu na saksiji. Nismo, na primer, čitali „Ostrvo dana pređašnjeg“ u kome Umberto Eko ovu ideju obrađuje na jednom vrlo dubokom, filozofsko-poetskom nivou.

Kad smo već kod Umberta, iskoči mi pre neki dan reklama u kojoj njegovu knjigu reklamira faca koja inače reklamira čips. Nije me mrzelo da pogledam opis uz sliku. Da vam kažem, tako masivan transfer blama nisam skoro doživela. Izdavačku kuću koja je ovako grubo banalizovala jednog od najvećih savremenih pisaca prestala sam odmah da pratim (što je njih, naravno, neviđeno potreslo).

Pošto smo već krenuli tim putem, zašto se zaustaviti na spajanju čipsa i Umberta Eka? Možemo, recimo, povezati Dostojevskog i hemijsku industriju – „Raskoljnikov“, derdžent toliko koncentrovan da spira i ubistvo sa savesti. Ili Balzaka (čovek je stvarno voleo modu) sa industrijom obuće – „Isprobajte naše cipele od šagrinske kože! Šire se i skupljaju dok vam ne ispune sve želje i oduzmu dušu!“

I opet, da ne bude zabune. Imam naloge i stranice na svim mrežama, pišem blog i reklamiram ga putem istih, želim da doprem do što većeg broja ljudi i da sa njima razmenim mišljenja. Poštujem one koji postupaju na sličan način zato što veruju u to što rade i imaju da ponude pravi, originalan sadržaj, ali koji nisu spremni na to da od sebe naprave virtuelne lutke, čak i po cenu da ne uspeju u svojim naporima, i koji nipošto ne žele da postanu „influenseri“ i da posluže utemeljivanju hipokrizije oličene u potrošačkom mentalitetu i manijačkim egzibicionističko-voajerskim tendencijama savremenog društva.

Nisam zaboravila na one bahate i okrutne tamo gde se može i kukavno, gmizavo molećive tamo gde se još nije dobilo. Ni na one lažljive, nadmene i prezrive kukavice, koje time kriju šta stvarno misle ili osećaju (ako su takvi uopšte sposobni za misli i osećanja). Samo su to već odavno poznati i proučeni oblici licemerja. Čir sa kojim smo se saživeli. To što malo curka gnoj (flisuje rana, kako bi rekli hirurzi) i što smrducka, a mi ne reagujemo, to je jednostavno kao u vicu o baki koja živi pored stadiona: NE SMETA NIŠTA!!!

Uozbiljite se, moliću lepo!

man looking up
Photo by Lucas Piero on Pexels.com

Da li vam je frka da ponekad pričate o stvarima koje gledate, slušate, čitate? (Ne govorim o tome na šta ste upravo pomislili, sram vas bilo!)

Da li se zimi šćućurite i do besvesti buljite u besomučno patetične i šablonske božićne filmove? Da li vas ponekad uvuče neki ljubavni roman, bestseler-triler, literatura sa oznakom – oprez, namenjeno glupacima? Uhvatite li sebe kako pevušite ili se čak u nekom trenutku pronađete u nekoj popularnoj pesmici osuđenoj na zaborav? Ili ste iznad toga? Uvek ozbiljni, kao prase kad piški? Na nivou, kako bi rekao her Žika (uzgred, u prvom delu ovog besmisleno dugačkog serijala postoji nekoliko simpatičnih fora).

Kada slušam neke ljude, stičem utisak da sam nedovoljno obrazovana, površna i neinformisana glupača. To sve čita filozofiju i klasike, to ima vrhunski ukus za filmove, to se nikad ne spušta na nivo holivudsko-oskarovske komercijale, to sluša samo alternativnu muziku, to prezire sve što je jednostavno…

Ako se i pozabave savremenim stvaralaštvom, njihov ih besprekorni ukus, poznavanje materije, razumevanje umetničkih vrednosti i, naravno, astronomski IQ bez ikakve nedoumice vode pravo ka biserima novih tendencija. Imaju oni oko sokolovo da u tonama đubreta prepoznaju pravu vrednost i da je iznesu na svetlost dana.

Pa se smeju onima koji čitaju epsku fantastiku, vole „Dnevnik Bridžit Džouns“ ili uživaju u filmu „Love actually“. To što su isti pročitali klasike, odgledali sve moguće čuvene, kultne filmove, upoznali se sa najrazličitijim muzičkim pravcima, samo je još jedan dodatni razlog da im se dobaci neki fazon sa nadmenim prizvukom. Jer ovim dokazuju da ne umeju da razlikuju dupe od miliprota i da glupacima ništa ne može pomoći da izgrade ukus.

HAHAHAHAHAHA!!!!

Ne budem ja, u ovakvim situacijama, lenja, pa se upustim u priču sa ovim arbitrima dobrog ukusa. I otkrijem – šta? Spolja gladac! Te fenomenalne nove knjige razlikuju se od popularne literature samo po temi. Inače su šuplje, prazne, tendenciozne, napisane najblaže rečeno banalnim stilom. Po čemu su drugačije od, na primer, „Hari Potera“? Pa po tome što su beskrajno dosadni, loše napisani, nepismeni pokušaji da se bude novi Borhes ili Sabato. Nema veze što autor nije pomenute pisce najbolje razumeo. Nisu ni njegovi čitaoci, tako da je stvar u redu.

Kada su u pitanju filmovi, ocenu odličan (5) dobijaju mračni, mučni, često bezrazložno brutalni i obavezno smrtno dosadni i razvučeni. To je siguran teren, misle naše pametnice. Čim ne razumem ili mi ne prija, mora da je dobro.

U muzičke vode ne mogu ovom prilikom ni da se upuštam. Zašto su neki bendovi komercijalni, a drugi treba da mi se dopadnu jer guše, nikako ne mogu da skapiram.

Ne nameravam, naravno, da se založim za celokupno savremeno „stvaralaštvo“. Istina je da se tu namnožilo toliko smeća da je gotovo nemoguće pronaći nešto vredno. U vremenu u kome se piscima nazivaju kojekave voditeljke sa raznih ružičastih medija, čoveku zaista dođe da odustane.

Ipak, u toj najezdi chiclit-a (moderan naziv za književnost namenjenu pre svega ženskoj populaciji), ima pisaca koji umeju da uhvate autentični duh našeg vremena, da ubedljivo dočaraju probleme i psihologiju savremenog čoveka, da duhovitim karikiranjem postignu komični efekat i tako pomognu da se proguta gomila gorkih pilula koje nam nameće svakodnevni život i koji, na kraju, brate, umeju da pišu.

Lagani, opuštajući, vedri filmovi sa srećnim krajem ili oni pravljeni po stripu ili bajkovitim knjigama obavezno se označavaju kao zaglupljujuća komercijala. Nije da većina ne sazlužuje ovakvu etiketu, ali neki od njih ipak imaju vrednost. Duhoviti su, zabavni, a često i veoma korisni za rešavanje neke trenutne krize, jer na jednostavan način ističu neke stalne istine i ukazuju na to da uvek ima nade. Čak i ako nam samo posluže da se na sat-dva odvojimo od problema i stresa, da se odmorimo i rasteretimo – ispunili su svoju svrhu.

Ne treba se, jasno je, usmeravati samo na lagane, nezahtevne sadržaje. To ćemo ostaviti onima koji ne mogu bolje. Ali magareće odbijanje intelektualnih snobova da se spuste sa vrhova Olimpa govori da i oni, u stvari, spadaju u kategoriju onih koji ne mogu bolje. Govori o njihovoj inteligenciji. Na primer to da je nemaju stvarno.

Među stvaraocima popularnih ostvarenja krije se možda neka nova Džej Ostin, a ja ne bih baš da je propustim samo zato što treba da glumim hiperintelektualca. Ostaviću zato kulturološke namćore da sede na svojim zamišljenim duhovnim prestolima, a ja ću nastaviti da šaram po pravcima, žanrovima, nivoima… Jer mi moja ličnost to dozvoljava. 😉

 

Ashes to ashes

 

ancient antique art death
Photo by Pixabay on Pexels.com

O pokojniku sve najlepše! Tako kažu. To je, kao, pristojno, jer mučena duša nije tu da bi mogla da se brani ili nešto ispravi. A i humanost nalaže da oprostimo. Lepo! I tačno! Pretpostavljam.

Mislim, muče me neke nedoumice u vezi sa ovim savršeno pristojnim i plemenitim stavom. Razmišljam tako, pa se zapitam zašto se slična pristojnost ne primenjuje na žive ljude. Nije da pravila lepog ponašanja ne nalažu da ne analiziramo onoga ko nije prisutan. Isto tako znamo da nam je razgovor o osobi koja nije prisutna jedna od omiljenih društvenih aktivnosti. I ne samo to. On nam služi kao jedno od osnovnih mentalnih i verbalnih razgibavanja, ali i kao vid uspostavljanja prisnosti sa osobom sa kojom upravo olajavamo odsutnog.

Ružno? Možda. Onda kada tako komuniciramo uvek i sa svima, apsolutno je ogavno. Znamo, međutim, da postoje situacije kada je to neophodno. Kada se sa bliskim prijateljima moramo posavetovati o nekom problematičnom momentu, kada sa nekim moramo podeliti opservacije o odvratnosti neke ličnosti koju, zbog raznih okolnosti (zato što nam je, na primer, šef, zet, tašta, komšija…), ne možemo udaljiti iz svog života, a treba nam ventil i, na kraju, kada beskrajno uživamo u šaljivo-zlobnom kritikovanju nečijih glupih ili grotesknih postupaka ili osobina.

Dakle, dok su živi, ljude smemo deliti na dobre i loše. Smemo im nalaziti mane i analizirati ih, kritikovati, osuđivati… U lice ili iza leđa, u krugu prijatelja ili javno.

Ali, o pokojniku sve najlepše! Po ovom su pitanju ljudi panično i sujeverno principijelni. Da li to onda znači da su, na primer, Hitler, Gering, Mengele, Bordžije itd. rehabilitovani? Smemo li onda pominjati logore, pogrome, spletke, ubistva, trovanja…? Da li to, u svetlu skorašnjih događaja, znači da i kada govorimo o Karlu Lagerfeldu moramo isticati samo doprinos modnoj industriji?

Pošto ste do sada sigurno već ustanovili da sam ja jedna nevaspitana faca, jasno je da ću prekršiti i ovo pravilo pristojnosti. Neću pri tome, na veliko zgražavanje pojedinaca, ni trepnuti.

Ne bih ja inače osećala nikakvu potrebu da se bavim pomenutim kreatorom. Ne bih se osvrnula na to što među kreatorima ima pravih umetnika, a njega nikada nisam svrstavala u tu kategoriju dizajnera (bože moj, ukusi su različiti, što bi se reklo, a ni ja nisam neki autoritet po pitanju ukusa). Ne bih smatrala da grotesknost njegove pojave, ponašanja i izjava zavređuje pažnju. Ne bih se upuštala ni u raspravu oko toga da li se, kada je u pitanju modna INDUSTRIJA, uopšte može govoriti o nekom velikom doprinosu. Mislim, nije bavljenje visokom modom neko nesebečino zalaganje za unapređivanje kvaliteta života. Osim možda svog sopstvenog. Ništa mi od svega toga ne bi privuklo pažnju.

Ono zbog čega smatram da pomenutu personu treba staviti na stub srama jeste, pogađate, činjenica da je čitavo svoje bogatstvo ostavio mački. – Pa šta? – pitaće me dušežibrižni poštovaoci „o pokojniku sve najlepše“ fraze ili obožavatelji (odnosno oni koji smatraju da im njihov status intelektualnih likova to nalaže) lika i dela počivšeg Karla. – Kakve to veze ima sa tobom? Da nisi ljubomorna ili slično? – dodaće u odsustvu inteligentnog argumenta. – Pa svašta, dragi moji! –

Nije on, naravno, jedini koji se ovako pakosno i zlobno nacerio ljudima. Samo je trenutno najsvežiji leš među pokojnim mizantropima. Naći će se možda neko ko će reći da je ovim potezom želeo da poruči da su ljudi bili loši prema njemu, da ne zavređuju pažnju ni pomoć, da su životinje neuporedivo plemenitije. Možda i jesu. Ne sporim. Ne treba zaboraviti ni na jedno biće za koje smo u određenom trenutku preuzeli odgovornost. Mačka apsolutno treba da bude zbrinuta.

Ovaj argument, ipak, ne pije vodu. Ne zato što se i posle smrti živima ne može ili ne sme pokazati srednji prst. Može, sme, a često i treba. Uzmimo Nušića, na primer. Pošto su se neki, koje je za života potkačio, zarekli da će mu se unerediti na grobu, on je naručio da mu se, umesto nadgrobne ploče, stavi spomenik u obliku piramide, po principu – Hajde! Da vas vidim kako ćete! – (Dobro, de, znam da piramida ima veze sa masonerijom, ali nije u tome poenta.)

Neko će možda požuriti da mi objasni da su ovakvi očajnici smatrali da ih niko stvarno ne voli, da su tu samo zbog njihovog novca, da nisu imali nijednog pravog prijatelja, osim, recimo, mačke. Buhu! Evo ronim suze i grcam od saosećanja. Ako je to i tačno, onda samo potvrđuje nakaznost njihovog karaktera. Jer samo potpuno neiskrena, supersebična i apsolutno samoživa osoba koja nikoga ne voli stvarno nije u stanju da stekne bar troje ljudi koji su joj iskreno, bezrezervno i bez skrivenih namera odani.

Nemojte misliti da u ovakvim situacijama nešto posebno saosećam sa ljudima iz pokojnikove najbliže okoline. Možda stvarno nisu sazlužili ili im nije potrebno. Ovde je gadno i sluzavo to što „plemenitim, a nesrećnim pokojnicima“ ni na kraj pameti nije palo da se bogatstvo može ostaviti siromašnima, bolesnima, beskućnicima, starima, bolnicama… Ili ustanovama kulture, nauke, umetnosti… Tada bi se moglo govoriti o velikanu i njegovim postignućima. Ovako imamo samo jednu sitnu, jadnu spodobu, oklop bez sadržine. To što se takav oklop sa zemlje preselio u zemlju mene, ovako nevaspitanu, nimalo ne potresa.

A fore na račun „najpoželjnije cice“ ne da mi nisu smešne, nego mi izazivaju nagon za povraćanjem. Jer govore da je za ogroman broj ljudi čak i pridev „površan“ preteška titula. Da živimo okruženi Lagerfeldima, poznatim ili anonimnim, koji bi, takođe, svoje ljubljene materijalne vrednosti radije bacili u kloaku ili poneli sa sobom da ih dodatno greju u paklu, nego što bi nekome pomogli.

Ili bi ih ostavili mački. Da ima za pedikir. Mislim, realno, treba joj, a ne može sama da zaradi, jer ko bi zaposlio mačku.

Moderni ili mrtvi

 

business businessmen career colorful
Photo by Snapwire on Pexels.com

Ne brinite. Nećemo o odeći i obući. Ni o stilu. Samo da razmenimo nekoliko reči o slobodoumlju i demokratičnosti. Ovoj modernoj.

Moderni, ovi sada, novi – to su slobodumni, širokih pogleda, spremni da prihvate različitost, pravo na izbor, demokratični. Sve dok se slažemo sa njima i preuzimamo „njihove“ stavove (?). Dok „mislimo“ isto što i oni. Tada je u redu. Možemo biti primljeni u plemenito krdo.

Problem je samo u tome što je danas jedan od najvažnijih trendova taj da ljudi retko misle. Uglavnom misle da MISLE. A to šta će misliti da MISLE zavisi, naravno, i od njihove inteligencije, i gipkosti i upotrebljivosti misaonog aparata, i količine pravog znanja, ali i od hrabrosti. Jer su moderni, ovi sada, novi, postavili imperativ uniformnosti, istovetnosti, utapanja. Insistiraju oni, doduše, na originalnosti i stvarno se upinju da je postignu. U tim pokušajima primenjuju čitav dijapazon već sto puta viđenih otrcanih fazona ili pribegavaju starom dobrom prostakluku ali, kao, sa ironijskim prizvukom, kao nisu oni stvarno prostačine, nego, znate 😉 to je originalno i svrsishodno preinačavanje radi postizanja komičnog efekta (ne vidim kako se ono prvo razlikuje od sentimentalizma neke trećerazredne holivudske limunade C produkcije, a ovo drugo od pljuvačko-kamiondžijske leksike, ali ja nisam moderna).  Kao, uostalom, i oni pre, stari moderni. Jer moda je zapravo baš to, uniformnost. Da malo preradim reči Zorana Kostića Caneta – Biti isti, ali verovati da si poseban.

Moda je bila i biće težnja da se istaknemo pripadanjem (nešto je ovde nelogično, jel da?). Ona podrazumeva da moramo biti u toku, da moramo biti informisani o novitetima, da moramo pratiti trend. Tada ćemo biti prihvaćeni, poštovani, smatrani pametnim i učenim. Ali, ne dajte se zavarati. Moda ne podrazumeva temeljno znanje, ozbiljno i kritičko promišljanje, udubljivanje. Ako krenete tim putem, propali ste, časna reč. Da biste bili moderni, treba da štrpkate, da osluškujete, da prelistavate i da to posle u izvornom obliku negde plasirate. Ako vas nešto baš zainteresuje, pa se zanesete, pst! Takve zaključke zadržite za sebe. Umesto toga uvek možete citirati, ne znam, na primer Gandija ili već… E, da ne zaboravim. Obavezno je praćenje svih mogućih alternativnih događaja. Kao i „romantični“, ničim izazvani retro stil i ukus. Ako vam je dosadno ili ne razumete, ne brinite. Samo klimajte glavom, kažite: da, da, vrlo zanimljivo, baca novu svetlost na stvari i završili ste posao.

Zamislite situaciju u kojoj, tako sa svih strana zatrpani varijacijama jednog istog pogleda na stvari, dakle modom, dozvolimo sebi da stvarno razmišljamo. Znači, ono, da prvo očistimo mozak od predubeđenja (svih), da protrljamo oči i razbistrimo pogled, da se izolujemo od uticaja agresivnih samoproglašenih gurua modernih tokova i da, tek tada, započnemo ovaj prilično zahtevan proces. Da SVOJU ličnost namamimo napolje, pa da pokrenemo točkiće u mozgu zakočene nepokretanjem i preuzimanjem gotovih stavova, pa da se usudimo da budemo surovo iskreni pred sobom i prema sebi, pa da u tom stanju sagledamo određenu osobu, pojavu, fenomen, pa… Dug je to proces. I naporan. Ume i da zaboli kada se nabasa na ponešto što smo sakrili od sebe, da izazove ozbiljan potres. A tek krajnji proizvod! Može se (pu, pu, daleko bilo) u tom procesu izroditi neki argumentovani stav koji odstupa od modernog. I šta smo onda uradili? Ima da nam se naljute, da nas osude, da nas proglase glupima ili, što je danas posebno moderno, nazadnim i NEGATIVNIM. Ovo poslednje je stvarno ultimativna osuda. Čim ponestane argumenata (znači za otprilike 16 sekundi), ovi moderni nepoželjnog mislioca proglase negativnom osobom koja mrači i pravi probleme umesto da širi svemirsku harmoniju. Pozovu se, brže-bolje, na neku uvaženu ličnost (obavezno mrtvu, da ne bi mogla da im zvizne šamarčinu što je zloupotrebljavaju) i prospu neki citat koji su usput pokupili jer je dobro zvučao, banalizujući ga pri tome do potpune bljutavosti.

Ovo je uobičajeni postupak modernih slobodoljubaca i pregalaca na podizanju samosvesti kada treba da obezvrede ozbiljno promišljanje kojim se plitkoumnost i površnost dovode u pitanje.

Postojala je devedesetih godina 20. veka jedna fenomenalno bezobrazna politička parola – Svi smo mi pomalo socijalisti! Kada bismo je upotrebili da definišemo moderne tendencije, mogla bi da glasi – Svi smo mi pomalo Feme! Za neupućene, Fema je glavni lik drame „Pokondirena tikva“ Jovana Sterije Popovića. Ukratko, da se neko, ne daj bože, ne bi zamarao čitanjem i analiziranjem, jedna neopevana, praznoglava, neuka glupača koja je, samo zato što je tu i tamo nešto načula i iz daljine videla, pomislila da je ista ili i bolja od originala i da može biti „nobles“ samo time što će u to čvrsto verovati i kao papagaj, bez razmišljanja ili razumevanja, oponašati.

Jedna od prvih knjiga samopomoći (nastala mnogo pre novog svetog pisma pod nazivom „Tajna“), čuveni „Put kojim se ređe ide“, govori o moći pozitivnog razmišljanja. Ne kažem da pozitivno razmišljanje nema moć. Međutim, kao i uvek kada se servira nešto što lenčugama omogućava da zaobiđu ozbiljan rad i da dobiju prežvakano, sažeto, džepno izdanje sa uputstvima za život, ova je knjiga postala suprotnost onome za šta se pisac, možda, zalagao. Danas je put kojim se ređe ide upravo suprotan. Dakle, ne pojednostavljeni, zbrda-zdola sakupljeni i banalizovani recepti za sve situacije u životu, nego stranica po stranica, knjiga po knjiga, iskustvo po iskustvo… Ili ostanite moderni. Slobodni. Po sistemu – sloboda po cenu slobode. Od volje vam 🙂 ❤

Biljke mesožderke

monster illustration

Photo by Tookapic on Pexels.com

Moćna je stvar ta sujeta. I opasna, naravno. Znamo to, osetili na sopstvenoj koži nebrojeno puta i opet ćemo. Da se ne lažemo – nećemo naučiti nikada. Nema veze što je znamo kao zlu paru, što smo se upoznali intimno, što nam truje život konstantno. Ona je deo nas, kao urođeni deformitet, kao nevidljivi šesti prst. Smeta, ali ne možemo ili ne smemo da je odstranimo. Neki sa njom ne mogu da se bore uopšte. Neki je relativno uspešno drže pod kontrolom. Ali ni oni nisu stvarno imuni na sve zamke koje nam postavlja. Možda su, čak, u većoj opasnosti onda kada neki maestralni manipulatorski gad udari u pravu žicu.

Mogli bismo sada da razglabamo o tome zašto je sujeta toliko loša stvar, da objašnjavamo da svaka osoba na svetu ima neku slabu tačku, neku skrivenu nesigurnost koja je pogodno tle da sujeta proklija. Mogli bismo da govorimo naširoko o tome koliko nam je lako da je pomešamo sa nekim autentičnim, dubokim osećanjem. Da poverujemo da volimo ili da patimo onda kada neko vešto udara u žice naše nesigurnosti.

Mogli bismo, ali nećemo. To nam je već jasno. Svi smo bar jednom bili u takvoj situaciji i znamo sve o tom fenomenu (osim kako da ga naredni put prepoznamo i izbegnemo). Uostalom, o sujeti i o tome kako smo sami krivi što smo je pustili da se razulari govorimo i slušamo dovoljno često. Ono o čemu se govori mnogo ređe, da li zato što ta pojava nije dovoljno rasvetljena, da li zato što je nismo svesni ili nam je teško da poverujemo da je stvarno moguće da postoji, jesu pomenuti maestralni manipulatorski gadovi.

Ovde govorimo o jednom izuzetno opasnom, teško vidljivom, a patološkom tipu ličnosti sa kojim se možemo sresti i u ljubavnim i u prijateljskim odnosima. Govorimo o proždiračima ljudi. O jednoj spolja privlačnoj, naizgled pametnoj i obrazovanoj ambalaži, u čijoj unutrašnjosti zjapi gotovo potpuna praznina. Kažem gotovo potpuna, jer u tom praznom, mračnom, memljivom prostoru onoga što bi trebalo da bude ličnost postoji ipak nešto. Postoji proračunatost, zlo i ogromna energija koju okolina obavezno prepoznaje kao neverovatnu privlačnost, a koja je, zapravo, tamna masa što privlači i guta sve na šta naiđe. Veoma slična crnoj rupi koja svu svetlost usisava u ništavilo. U tom su smislu ove nazoviosobe u pravu kada se predstavljaju kao zvezde, odnosno kosmičke pojave.

Kako funkcioniše ovo zarobljavanje duše i isisavanje energije, a da žrtva ne samo da se ne buni, nego dobrovoljno i poletno otvara venu kao česmu, zapitaće se neko.

Proces je, u stvari, vrlo jednostavan. Naša se mesožderka (ženska ili muška, ženski rod upotrebljavam samo zbog gramatičkih pravila) pojavljuje u nečijem životu kao neko pun veselja, vedrine, sa pričama koje je predstavljaju kao opuštenu, zabavnu, informisanu i, pre svega i iznad svega, slobodoumnu osobu koja živi i pušta druge da žive. Pri tome sve vreme, blago ispod frekvencije koju uspevamo da uhvatimo, zrači tu mračnu energiju koja je usmerena tako da deluje direktno na one najniže, nepročišćene nagone našeg ID-a. Flertuje, ali diskretno, odmereno, uglađeno. Pleni iskrenošću. Naime, reći će da je, na primer, u ozbiljnim porodičnim problemima, da je doživela tešku izdaju od prijatelja, da je u emotivnom kolapsu… Već prema potrebi, jer je spektar iskrenog ispovedanja izuzetno širok. Treptaće pri tome pomalo, šaljući pritajeni signal da ste baš vi neko ko bi najzad mogao da bude njena srodna duša, neko pored koga bi ozdravila i onda, rame uz rame sa vama, nastavila čvrstim korakom ka šljaštećoj sreći. Ako ste stigli do ovog dela omamljivanja žrtve, vaša je sujeta u vama već probudila sindrom spasioca i upali ste u zamku koju još uvek ne osećate. Potom će vas ovo anđeosko biće privući malo bliže, laskaće vam, učiniće da se prvo zapitate kako ste i čime uopšte baš vi zaslužili toliku sreću da vas primeti takva ljudska gromada, a zatim i da poverujete da je upravo ona u vama probudila ono što obični smrtnici ne vide i da samo pored nje i vi možete biti takvo superiorno nebesko stvorenje.

Zamka se stegla čvršće, a sujeta vas je odradila kao heroin. Onda dolazi posebno zabavan deo. Diva se kao malo povuče. Kao nije sigurna šta bi dalje trebalo. Kao treba joj malo prostora. Kao niste vi, vi ste predivni, ona je problem, a nikako ne želi da vas zloupotrebljava.

„Štaaa???“, vrišti vaša sujeta dok vi trljate bolnu zadnjicu na koju ste sa ogromne visine tresnuli iz sve snage. „Ne, ne, ne! Čekaj malo! Tu sam ja! Zajedno ćemo ovo prebroditi. Dozvoli da ti pomognem.“ Na kolenima ste i molite, a praznina našeg maestra ispunjava se lagano sadržajem – vašim.

„U redu“, kaže vampir, „ostani blizu, ali nemoj mnogo očekivati od mene.“

„Uh, dobro je“, otirete hladan znoj koji vas je oblio, „nisam proteran iz obećanog raja.“

Ovde ste već zaklani i počinje tzv. „francuska obrada“ i tranžiranje za zamrzivač. Pojavi se ili se javi pa nestane. Vi se vrpoljite, naljutili biste se, ali ne smete, hteli biste da držite do sebe, ali ne možete. Zovete. Insistirate. A predmet vašeg „obožavanja“ (jer, ne volite vi to čudovište stvarno, to je ono vašu sujetu napujdalo na vas) uzmiče, eskivira, ponekad se kao malo i ljutne što mu gušite i ograničavate tako cenjenu slobodu, lepo vam je rečeno, ništa vam nije obećano, bla, bla, bla… Povučete se skrhani, ali ne odolevate dugo. Pokušavate ponovo ili, često, uspevate da izdržite bar toliko da se ne javite prvi. Ali ne brinite. Niste stvarno oslobođeni. Kada poverujete da je kraj i kada mislite da ćete umreti od tuge (a ne biste, samo biste vremenom ozdravili), aždaja se vraća po još. Udeljuje mrvicu milosti. Poziv. Ljubaznost. I vi skačete i već pristajete na sve. Da vas vrti kao čigru, da vas trese kao zvečku, da vam ne da ništa osim prazne nade, sve dok može da se vrati po još malo vaše krvi kada joj zatreba. Sada su vam već dali šestomesečni pomen, a to što mislite da je život samo je privid, obitavanje između dva javljanja kao između dva sveta. Nema vam pomoći!

Osim…!!!

Osim ukoliko ne stisnete petlju, koliko god da boli i da ne želite, i ne sagledate ovu kreaturu iz drugog ugla. Ukoliko se ne zapitate zašto vas, ako joj već niste dorasli, uopšte drži u svom životu; šta je to tako posebno što ste u tom odnosu dobili; koliko ste energije, sa druge strane, vi dali… Ako uspete, videćete da niste vi ta bezvredna osoba. Naprotiv. Vi imate sve ono što proždrljivac nema a treba mu. Misli, ideje, životnu energiju, strast. A ona druga strana tamo zveči kao prazna kanta i puni se suštinom koju vi obezbeđujete. Ako uspete, jedino za čime ćete žaliti jesu vreme i energija koje ste potrošili. Ali pustite to. Jer ako pokušate da naplatite, krvopija će vas ponovo, pomoću vaše sopstvene sujete, uvući u vrzino kolo iz koga više nećete moći da izađete. Predajte toj bezvrednoj strukturi sve svoje poene, okrenite  se i bežite koliko vas noge nose.

Možete joj u sebi, uz pobednički osmeh, posvetiti pesmu:

 

 

Sermija (sitna marva, prim. autora)

 

selective photography of white lamb on hay
Photo by Paul Seling on Pexels.com

Neću dugo. Samo jedna kratka opservacija o onima koji uvek imaju da udele neku ozbiljnu mudrost ili značajan savet.

Mislim na one savete tipa: „Nemoj da komplikuješ toliko“, „Ulaziš u nepotrebne analize“, „Ne filozofiraj!“ (Filozofija je, za neobaveštene, nauka iz koje su potekle sve ostale nauke, a ne neko pametno ili pametno u pokušaju izlaganje.)

To su mudrosti onih čuvenih zastupnika racionalnog pristupa životu. Jeste da ti likovi često mešaju racionalno i banalno, ali nećemo sad da sitničarimo. Važno je da su dobronamerni i da žele da pomognu.

Ili, možda, ipak nije tako?

Jer takve rečenice obično čujemo od ljudi koji nisu baš skloni tome da se opterećuju ozbiljnim razmišljanjem, ali bi hteli da izgledaju pametno. Oni koji ne smatraju da formalno obrazovanje nužno znači da je osoba koja ga poseduje inteligentna (slažem se, naravno) i očekuju da budu u potpunosti uvaženi i ravnopravni sa onima koji su ga stekli. Zaboravljaju (ili možda ne znaju) da je za sticanje istog potrebno odricanje, samodisciplina, uporan rad, odolevanje iskušenju onda kada se sve uroti da namami čoveka na nešto drugo. Dakle, sve one stvari na koje oni sebe nisu uspeli da nateraju. Ali, opet kažem, nećemo da sitničarimo.

Dobra je to stvar kada čovek misli da sve zna i da ima sposobnost i pravo da prosvetli druge. Da iz crne rupe razmišljanja izbavi zabludele ovčice koje su sa jedinog pravog puta praktičnosti i racionalnosti skrenule u opasna bespuća spiritualnosti. Mislim, dobro je to za njihovo samopouzdanje. Nije bitno što ih ove ovčice gledaju sa mešavinom čuđenja i gnušanja nad tolikom količinom drskosti. Jer, kako kaže jedan filozof, dakle još jedan pripadnik izgubljenog stada, „Primitivna svest je najsigurnija u sebe.“ Sa te vrletne visine na kojoj obitavaju naši sveznajući, neupitni polagaoci prava na jedinu životnu istinu – da je život prava linija sastavljena od opipljivih tačaka (ne brinite, matematičari i ostali koji posedujete formalno obrazovanje, znam da u ovoj tvrdnji postoji ozbiljna materijalna greška) – svi ostali izgledaju kao sitna zalutala marva.

Da ne bude zabune, pod formalnim obrazovanjem ne mislim obavezno na posedovanje diplome, već na spremnost da se sistematično i ozbiljno stiču različita znanja. A pod onima koji ovakvo znanje ne poštuju niti se zalažu da ga steknu, mislim na budale i glupake od čijih mi se reči i postupaka kosa na glavi diže kao da sam se priključila u šteker. Eto 🙂

❤ ❤ ❤

Diskretni šarm primitivizma

iguana
Photo by Fabricio Trujillo on Pexels.com

 

 

Postoji ta neka pripovetka. „Danga“ se zove. Pisao neki lik Radoje Domanović. Ima taj lik još nekoliko sličnih pričica, čudnih, nerealnih.

Kao neka izmišljena zemlja, pa se njeni stanovnici utrkuju da prime nekakav žig kao znak poslušnosti, pa se takmiče koga će pre i koga će više neka ugledna ličnost jahati, pa se hvale onim čega bi se pametan stideo, pa osuđuju one koji stvaraju, ili razmišljaju ili govore istinu, pa ih ismevaju i proteruju, pa idu za slepim vođom…

Mislim, stvarno! Gde to ima?! U redu je fantastika, ali nemati veze sa realnošću baš u tolikoj meri!

Kao da stvarno može da opstane društvo u kome su iskompleksirani, neuki, podli, nezadovoljni, zlobni i nepravedni na vrhu. U kome su odmah ispod njih dvolični, beskičmeni, gmizavi uvlakači („crvjezici“ kako bi ih nazvao Tolkin). I u kome su oni koji razmišljaju, znaju, imaju morala, poštenja, hrabrosti, na samom dnu ili u egzilu.

Ajte, molim vas!

Ko bi normalan poverovao da bi se neko usudio da kao validan argument u raspravi koristi neku varijantu rečenice „To je tako zato što ja tako mislim“? Ko bi poverovao da pametni ljudi zaista ne bi mogli da se izbore sa takvom pojavom, čak i kada bi ona postojala? Kako bi zdrav um i razum uopšte mogao da obuhvati ideju da postoje ljudi koji se diče neznanjem, nedokazanošću, tvrdoglavošću, upornim odbijanjem da čuju bilo šta što izlazi iz okvira neke njihove unapred utvrđene nakaradne i nelogične ideje? Koje bi to ličnosti težile tome da se približe gorenavedenim i da im žive u rektumu za neki sitan ćar, za malo više novca na računu ili, čak, samo za mogućnost da izigravaju neke šefove, makar i u nečemu potpuno nebitnom?

Evo, meni je, na primer, teško da u to poverujem. Čula sam, međutim, da je taj Domanović neki uvaženi pisac i da mu dela imaju alegorijsko značenje. Čula sam, takođe, da se ovakve stvari često dešavaju, i to ne u nekoj izmišljenoj zemlji, nego u realnosti. Na ulici, u porodici, na poslu, u društvu, svuda… Da primitivizam ima ogromnu privlačnu snagu i da je Frojd bio u pravu kada je tvrdio da je čoveku nelagodno u kulturi. Da se određene strukture osećaju ispunjeno samo u bolesnim dželat–uvlakač–žrtva odnosima.

Ne znam. Idem da pročitam tog Domanovića ponovo. Možda mi je nešto ipak promaklo.

 

Nije život Švicarska

Ne mešati se u ono što zaista nije naša stvar i ne zabadati nos tamo gde mu nije mesto pohvalna je pojava. Ne učestvovati u raspravi koju smatramo glupom ili besmislenom takođe je u redu. Ali, neutralnost kao životno opredeljenje?!!! Kao pozicija sa koje neko sebe predstavlja kao izuzetno pravednu ili mudru osobu?! Kao „rešite vi to među sobom, neću da se mešam, neću da zauzimam stranu, to nije lepo“. Nema veze da li jedna strana u sukobu vrlo očigledno zlostavlja onu drugu. Fuj!

Ovakve persone neutralnosti pribegavaju u svim oblastima života. U ljubavi, prijateljstvu, porodici, na poslu, u društvu… Pod maskom nemešanja oni, naravno i nažalost, pokušavaju da sakriju strah od iznošenja sopstvenog mišljenja, ili nemanje istog ili, najčešće, horor od ideje da bi mogli da snose posledice ako se usude da zucnu.

Odvratno je posmatrati kako se, pod parolom „to nije moja stvar“, ljudi prave da ne vidi kako trojica biju jednog, kako im kolega na poslu strada, kako se nižu nepravde jedna za drugom. Neutralni smo. Dok ne dođe red na nas. Ali, to je već druga priča, priča u koju neutralci ne veruju. Pa neutralnost je, zar ne, najbolji štit da ne dođemo i sami u takvu situaciju. Život, doduše, ima vrlo okrutan smisao za humor, ali naši mudri „postranaši“ nemaju stvarno dovoljno inteligencije ili sposobnosti za posmatranje i zaključivanje da bi to shvatili.

Međutim, najodvratniji deo glumljenja Švajcarca nije ni u čemu navedenom. Najodvratniji deo se vidi u prijateljstvu. Kada ste ucveljeni, tužni, kada mislite da vam je naneta nepravda ili kada znate da ste je vi nekome naneli pa vas zbog toga grize savest, a prijatelj vas sa visine pogleda i mrtav hladan odbije da bude uz vas pod izgovorom da postoji i ona druga strana, da je za ples potrebno dvoje i slične budalaštine. Kada vam kaže da ne može da stane ni na čiju stranu, jer je to, pobogu, nezrelo. Hej!!! Moj si prijatelj! Ima da zauzmeš stranu i da pevaš! I ima da budeš na mojoj strani šta god je u pitanju! To se zove lojalnost (ako neko slučajno ne zna). To ne znači da prijatelj treba da nas pusti da divljamo ili da maltretiramo nekoga. To znači da će nas obuzdati, da će nam popovati ako treba, ali da će nas pred drugima braniti uvek. A ne da će neku našu situaciju iskoristiti da bi sebe predstavio kao sveca sa sve oreolom: „Ccc, sram te bilo! Ali ja se neću mešati. Rešite vi to među sobom.“

U Tarantinovim „Uličnim psima“ jedan lik se buni što mora da bude gospodin Braon. Rekla bih da je i to ipak poštenije, čak i ako je asocijacija sasvim tačna, nego biti gospodin (ili gospođa) Bež. Jer neutralnost je više od bezličnosti i nepoštenja. Ona je nepostojanje.