‘Ajde da se foliramo, nek’ se oči sjaje…

adult begging business businesswomanUlični prosjaci, ofucani, prljavi, očajnog ili potpuno praznog pogleda, opsedaju trotoare ili neke hladne stepenice i budžake. Izlažu se uvredama, potencijalnoj opasnosti od obesnog ponašanja kojekavih siledžijski nastrojenih ljudskih razmazotina, odriču se ne samo svake udobnosti ili brige za sopstveno zdravlje, već i one poslednje mrvice ljudskog dostojanstva. Za prolaznike, one nesvesne da možda svakodnevno za dlaku izbegavaju sličnu sudbinu, gotovo su nevidljivi. To njihovo bitisanje, koje je za nas skoro isto što i nepostojanje slikovito je i bolno tačno opisao Nil Gejmen u „Nikadođiji“. Ali ne brinite, neću vas sada opterećivati književnošću. Samo želim da vas podsetim na ono osećanje koje bude u nama kada ih krajičkom svesti opazimo. Onaj prikriveno nadmeni i prezrivo sažaljivi momenat kada im udelimo neku bedu ili onaj umišljeno pravednički gnev kada ih, umesto jadne milostinje, počastimo grdnjama kako bi trebalo da rade, da prestanu da piju ili da se drogiraju. Čim vidimo ispruženu ruku ili onu neku olupanu činiju, pomislimo na najnečasnije razloge zbog kojih su u ovo stanje zapali. Možda je to i tačno, ne znam. Čini mi se, doduše, da ih je na to naterala neka teška, meni gotovo nezamisliva muka, ali ljudi mi prečesto govore da nisam u pravu, pa ne smem ništa decidirano da tvrdim. Kako god bilo, složićemo se, verujem, da su to ljudi ne sa margine društva, nego daleko ispod nje. Da i mi imamo parije, nedodirljive, te da nemamo pravo da se čudimo i zgražavamo nad nečovečnim društvenim ustrojstvom kastinskog sistema. Jer Indija je bar u tome iskrena. Kao što su i ulični prosjaci autentični. To su što su. I ne zamazuju nam oči lepršavim pojavama i lažnim predstavljanjem.

Zato oni, i pored toga što sam im posvetila ovoliko prostora, nisu glavna tema ovog posta. Tema su oni drugi prosjaci. Oni što su od bezočnog, ali uvijenog prosjačenja napravili biznis i stekli popularnost i uticaj, i to ogroman i ozbiljan uticaj na one kojima je pažljivo vođenje još uvek neophodno – na decu. Već sam pisala o njima ili sam se više onako usput očešala. Umesto da raspalim iz sve snage. Ali nekako nemam dovoljno jak želudac, pa sam do sada izbegavala da se malo pomnije pozabavim tim preuzvišenim pojavama – jutjuberima, vlogerima, influenserima. Pored toga, nailazila sam na razne komentare, od onih: „Šta te boli uvo za te budale?“ do onih da sam – WAIT FOR IT – ljubomorna!!! Ipak, nailazim u poslednje vreme na postove koji pokazuju da nisam jedina koja ovu pojavu smatra ne samo nakaradnom i sramotnom, već i ozbiljno opasnom. (O nekim posebno skrivenim opasnostima ću drugom prilikom.)

Jedan od njih mi je posebno privukao pažnju. Poznata medijska kuća objavila je članak o sladoledžiji koji ih je jednom rečenicom efikasno zalepio i oduvao.Naravno da mi je prvo bilo urnebesno smešno i delovalo mi je kao da je to sve što se ima reći, ali me je nateralo da se ponovo zamislim i prokrstarim mrežama. I naišla sam, naravno, na masu fotografski dokumentovanih i sa sve propratnim tekstom ponosno potvrđenih dokaza o fenserskom i influenserskom prosjačenju. Ovamo je neko dobio nekoliko kutija keksa ili besplatan obrok da bi naziv firme u lažno ležernom stilu, kao usput, pomenuo u storiju, tamo neko tubicu ili dve skupog kozmetičkog proizvoda ili majicu ili… Pazite, ne govorimo o pravom, jasnom reklamiranju po principu – platiš prostor na određenom sajtu da ti se pojavi reklama za firmu. Jer u takvim slučajevima izlazi obaveštenje da sajt koristi kolačiće i da sadrži reklame, pa moraš da se složiš sa tim uslovima ili da odustaneš. U svakom slučaju, unapred si obavešten. Govorimo o onom sitnošićardžijskom sistemu: „Daj mi griz da te pohvalim kod učiteljice!“ Mislim, da li je moguće da pored svih načina na koje pumpaju novac nisu u stanju da plate jebeni obrok i da su tolika beda da posle neće da ga pohvale besplatno ako im se stvarno sviđa? A ako smatraju da su toliko bitni da njihovo veličanstveno ime može određeni proizvod ili brend da vine u kosmos, zašto onda ne traže ugovor za pravu reklamu? Da li zato što su ipak sitni, a nezajažljivi pilićari koji ne mogu da je dobiju, pa gledaju da ućare bar čokoladicu?

Znam već sve njihove protivargumente – ne rade oni to iz koristi, nego iz ljubavi, zato što im se nešto stvarno sviđa, tako funkcionišu mreže, bla–bla–bla… Ne pije to vodu iz jednog vrlo jednostavnog razloga – ako ti se nešto stvarno sviđa, to ćeš podeliti besplatno. Sorry, drugari, prostituisanje nije samo seksualna usluga za novac. To je možda i najpošteniji, a svakako najtransparentniji vid ove aktivnosti, jer su stvari jasno postavljene. Pošto je novac uveden odavno, a kataklizma još uvek nije nastupila, plaćanje u naturi upravo je ono na šta vas taj izraz i asocira.

Evo, pre neki dan, naša „uvažena“ influenserka (na čijem ćete profilu često videti kako ponosno nosi neku hranu koju je dobila da je reklamira) kaže da to što je pametna i čita knjige ne bi trebalo da je ometa da izrazi svoju seksualnost na mrežama, pa je rešila da počne da objavljuje i provokativnije fotke. Ne dovodim u pitanje priznavanje, prihvatanje i ravnopravno uvažavanje ženske seksualnosti. Međutim, masa gramatičkih i stilskih grešaka u njenim postovima govori o tome da knjige čita uzalud, a piskavi i prenemagački glas dovode u pitanje njenu fatalnu ženstvenost. Provokativne fotke su, izgleda, neophodne da se podigne rejting i da se isprosjači još malo, jer lažno intelektualni stav zahteva previše napora za intelektualne sposobnosti kojima raspolaže (i nemojte mi reći da nemam pravo da procenjujem inteligenciju osobe koja uporno postuje savete i preporuke o tome kako treba živeti, šta treba čitati, jer način na koji to radi govori o koeficijentu iste; drugim rečima, sama se namestila).

Ako vam je potreban još neki dokaz o štetnosti navedenih grupacija, prevrtite jutjub kanale. Pogledajte kako izgledaju, šta rade i kako se ponašaju devojčice od 15-ak godina ponesene idejom da treba da se ugledaju na svoje malo starije idole. Pročitajte komentare ispod postova. Obratite pažnju na dečake i momke koji smišljaju po svoj ili tuđi život opasne vratolomije kako bi bili drugačiji i time privukli pažnju. Pogledajte novi trend u modelingu u kome manekenke pristaju da ih pretvore u porno-dive. Pa onda obratite pažnju na to kakav je uticaj ovaj trend izvršio. U više od 80% objava ženski deo populacije nastoji da izgleda kao da se upravo približava orgazmu ili moli za njega. Toliko o feminizmu. A muški deo se naglas raduje, poslušno lajkuje i dozvoljava da bude ubeđen da je baš to ono što treba da mu se sviđa. I na kraju se sve svodi na jedno virtuelno orgijanje u kome niko nije stvarno zadovoljan. Jer ili je nesrećan što se u stvarnom životu stvari pokažu malo drugačijima ili, ako uspeju celu tu priču da sprovedu u delo, pre ili kasnije shvate da nešto fali. Na primer, sadržaj. Ili osećanje. Ili suština.

Dakle, prosjači se na veliko. Za hranu, kozmetiku, lajkove, minorni uticaj, nadu da će pronaći ljubav, ostvariti karijeru, doći do novca… Milostinja se, pri tome, ne izvlači onim: „Daj neki dinar, bog ti dao zdravlja!“, već upornim insistiranjem influensera na tome da su potpuno iskreni u svojim nastojanjima da nas prosvetle, da tačno znaju šta rade, da dele sa nama svoja iskustva koja su proverena i vode nas direktno do odgovora na pitanje o smislu života, da tu nema ničeg lažnog: „Ovo sam ja bez ikakvog ulepšavanja, ‘leba mi!“ Kao, na primer, u članku od pre dan-dva u kome je ispevan hvalospev grupi mladih, samosvojnih influensera, „rtaća iz kićblona“, koji su u tolikoj meri autentični, svoji, neisfolirani da su bez ikakvog poziranja, opušteno i u svom uobičajenom izdanju snimili reklamu za starke. Njihovo uobičajeno izdanje, opušteno i bez poziranja inače obuhvata i nošenje vunene kape i jakne na prijatnih +40 stepeni. (Samo kažem.)

Ja nisam majka i meni ovo može biti iritantno, ali neće naneti nikakvu štetu mojoj nepostojećoj deci. Ali oni koji ih imaju ili ih planiraju (a tu mislim i na one koji su sada deca) možda ipak treba malo ozbiljnije da se pozabave ovim fenomenom. Ili neka puste. Svoje ćerke da se razviju u površne glupače, svoje sinove da se razviju u siledžije ili budale. Mogu, možda, i da im pomognu da skoče sa krova u prazan bazen. Zamislite koliki bi broj pregleda to imalo! Goreo bi net bar dva dana. Dakle, „As you like it“ što bi rekao gos’n Šekspir.

Ipak, jedno bih vas samo zamolila. Ako odlučite da ignorišete ove spodobe ili da ih podržite praćenjem i lajkovima, onda budite dosledni. Pošto fensi influensere ne terate da rade kada se slikaju na nekim ludo atraktivnim mestima, zahvaljujući, između ostalog, i vašoj podršci, pošto im ne zamerate što prosjače a onda vam pod nos nabijaju neku nerealnu sliku na koju će se vaša deca primiti i uraditi sve da je ostvare, onda nemojte ni ove polugole, iscepane, što sede na trotoarima ili hladnim stepenicama i budžacima. Kada ih vidite zadržite i jezik i misli za zubima. Zavucite ruku u džep i dajte im bar stotku. I ne pitajte se da li im treba za hleb, za vinjak, za dop ili za vilu u predgrađu.

Dream on, dreamer…

Sada već decenijsko analiziranje i kritikovanje društvenih mreža i upozoravanje na njihovu štetnost više nema nikakvu težinu. Budućnost je odavno stigla i vreme je da se sa tim pomirimo. Veliki deo života provodimo u virtuelnoj stvarnosti ili virtuelnom ludilu, kako vam drago.

https://youtu.be/mlzdsr4Ss54

Do pre nekoliko godina avatari su bili bitni samo u igrici, i to dok ona traje. Sada su nam profili na fejsbucima, instagramima, tviterima postali pravi, na specifičan način živi i toliko bitni avatari da su stekli status alter ega sa tendencijom da preuzmu glavnu ulogu. Okej, reći ćete, sama si rekla da ova priča nema težinu. Postalo je besmisleno govoriti o lažnoj slici i lažnim životima koje vodimo u Matriksu, koristeći isti taj šablon da ga kritikujemo.

Slažem se.

Ipak, ostanite još malo sa mnom.

Činjenica je da slika koju o sebi stvaramo deluje lažno. Međutim, ukoliko izuzmemo treptave naloge stvorene samo radi ostvarenja profita, videćemo da ta slika nije totalni fejk, već je samo nepotpuna. Da, naravno, predstavljamo sebe u najboljem svetlu. Propuštamo se kroz filtere. Ili ponekad, radi postizanja efekta autentičnosti, objavimo neulepšani prizor sa obaveznom naznakom „neka spontana“ ili „na šta ličim, hahahaha“. Objavljujemo ono za šta mislimo da će nas prikazati kao pametne, dinamične, duhovite, obrazovane, u trendu, sa ludo zabavnim životom (već prema ambicijama određene ličnosti). Trudimo se da izaberemo samo ono najbolje, najreprezentativnije, ono što će privući pažnju, namamiti preglede i lajkove. Ipak, iako nije kompletno, sve to jesmo mi ili bar onaj deo nas za koji verujemo da je najvredniji.

Pokušavamo da se istaknemo, da iznesemo stav. Proveravamo svoj društveni status ili to kako stojimo u očima onih koji su nam iz bilo kog razloga bitni. Prebrojavanjem lajkova i pregleda izvlačimo zaključke o tome koliko smo dragi, dopadljivi, koliko se nekome sviđamo. Kliktanjem iskazujemo prijateljstvo, naklonost, ljubav, flertujemo ili se dodvoravamo. Često i trgujemo po principu: ja tebi – ti meni.

Ničeg čudnog ovde nema. To radimo i u onome što još uvek nazivamo stvarnošću. Sređujemo se, šepurimo, pametujemo, hejtujemo, nadmeni smo ili pokorni (kako se gde može), uspešno ili neuspešno zavodimo ili se šlihtamo i blamiramo. Ono što je u celoj ovoj virtuelnoj priči, ako ne baš lažno, ono upitno jeste povratna informacija. Znamo i sami da veliki broj storija prevrtimo ne registrujući šta je u njima, da lajkove delimo i onda kada nam se nešto stvarno sviđa, ali i onda kada mislimo da je to red, ili da nekog treba da ohrabrimo ili da imamo obavezu… U ovom novom vidu komunikacije razvila su se specifična pravila ponašanja, kao novi bonton koji važi isključivo na mreži.

Zašto se onda toliko oslanjamo na ovu mrežnu popularnost ili odsustvo iste? Zašto na osnovu reakcije zaključujemo da li je nekome stalo kada znamo da često nereagovanjem igramo onu čuvenu „ne dam ti se“ igricu? Da se tamo gde nam je stvarno bitno najviše krijemo? I kada, sa druge strane, znamo da isto to nereagovanje ne mora biti poigravanje i skrivanje, već prava nezainteresovanost? Ili kada smo svesni da ima onih koji taj čuveni klik pritisnu ne gledajući uopšte sadržaj same objave? Kako to da zaboravljamo da samo onda kada je neko stvarno pred nama i sa nama možemo bar donekle uočiti ono što nam je neophodno da izvedemo potrebne nam zaključke? Kako ne vidimo da ove dodatne mogućnosti služe samo da nas dodatno zbune?

Možda odgovor leži u tome da mi, u stvari, sve aktivnosti na mrežama upućujemo sami sebi. Jer, osim ako nisam u teškoj zabludi, rekla bih da najveći broj pregleda naših objava dolazi od nas samih. Da opčinjeno zurimo u njih obuzeti potrebom da zaronimo u sebe, ali da se ne izložimo mučnom preispitivanju. Da žudimo da budemo prihvaćeni i voljeni – od sebe samih. I da zato uranjamo u taj san o sebi. Onako kako je još pre 28 godina anticipirao Vim Venders u filmu „Do kraja sveta“.

Ima u ovoj pojavi nečeg istovremeno beskrajno tužnog i izuzetno ohrabrujućeg. Tragično je, naime, to koliko smo obuzeti sobom, a koliko nam je teško, gotovo nemoguće da sebe istinski i bez zadrške prihvatimo i zavolimo. Sa druge strane, ta uporna potreba da budemo prisutni i prihvaćeni od drugih tera nas da stalno prebiramo po sebi u potrazi za onim što bi se moglo svideti. Iako mnogi ističu ono što je objektivno banalno i bezvredno, što pokazuje potpuno odsustvo inventivnosti, duha, inteligencije, dobrog ukusa ili prave vrednosti, bar će neko upornim kopanjem možda uspeti da naiđe na nešto što će ga naterati da se suštinski svidi samom sebi, da poveruje da je vredan sopstvene ljubavi. Naravno da sve ovo i ja radim i radiću. Na primer, reklamiraću ovaj članak stavljajući ga na insta story, podeliću ga na fejsbuk stranici i na tviteru… 😉 Važno je samo da u tom procesu ne zaboravimo da je ovo što još uvek zovemo stvarnost zaista jedina prava stvarnost. Ona u kojoj, koliko god se folirali i skrivali, nemamo dovoljno dobar filter da nekoga stvarno zauvek držimo u zabludi. I da toj stvarnosti treba povremeno da se vratimo i da se u njoj malo duže zadržimo.

P.S. Ako nađete vremena i volje da se na jedno dva sata odvojite od mreža, pogledajte Until the end of the world. Ako ništa drugo, Venders je majstor da izabere fenomenalnu muziku za svoje filmove. 😉

Solidarnost vs. pešačenje

selective photo of stop talking sign carried by people walking on street

Pre nego što pređem na samu stvar, da vam ispričam jednu priču.

Pre nešto više od šest meseci našla sam se u jednom od onih zahtevnih, izazovnih i izuzetno bolnih momenata. Majka mi je bila teško bolesna i umirala je. Posle silnih uzaludnih pokušaja da joj obezbedim lekarsku negu, u jednom momentu uspela sam da stignem sa njom do Urgentnog centra. Ona je bila nepokretna, dementna, namučena, ja iscrpljena višenedeljnim nespavanjem, poluluda od umora i SAMA. Celog dana. Nisam mogla da se pomerim od nje ni da bih otišla po vodu. Išla sa odeljenja na odeljenje gurajući je na nosilima, vozila se sanitetom od jedne do druge bolnice Kliničkog centra… Ova agonija je trajala više od dvanaest sati. I kada sam je najzad smestila u bolnicu, našla sam se na ulici blizu ponoći, predaleko od stana u predgrađu, sa relativno malo novca kod sebe, gladna, žedna, ošamućena, dezorijentisana, očajna.

Ne sećam se kako sam zaustavila taksi. Sećam se da sam pitala vozača koliko bi otprilike koštala vožnja do drugog kraja grada, da je on rekao cifru koju sam možda i mogla da pokrijem. Da sam ga zamolila da vozi, pa, ako bude više, da me sačeka da mu ostatak donesem iz stana. Ne sećam se šta je i da li je uopšte na to odgovorio. Sećam se da me je pitao da li sam dobro i da mi je na trafici kupio vodu. Sećam se da mi je rekao da ne brinem i da slobodno odmorim do kuće i da sam bila toliko umorna da sam sebi dozvolila da ne proveravam cifru, već sam zažmurila. Sećam se da mi se, uz izvinjenje što me budi, negde na polovini puta obratio. Taksimetar je već otkucao dve trećine procenjenog iznosa. On je debelo omašio: „Izvinite, molim vas, dugo nisam vozio do Zemun Polja, izaći će mnogo više nego što sam mislio. Isključiću taksimetar, ništa ne brinite.“ Pobunila sam se, ali on je bio odlučan. Ne samo da me je dovezao za dva do tri puta manji iznos, već je čekao ispred ulaza da vidi da li sam bezbedno ušla u kuću. Ne znam kako se ovaj čovek zove, ne sećam se koja je firma za koju vozi, ne verujem da bih ga danas prepoznala jer sam bila obnevidela. Znam samo da je učinio da se onaj utisak potpune izdvojenosti, bespomoćne usamljenosti i beznađa rasprši. Nisam bila manje umorna, zabrinuta ili tužna, ali sam ponovo bila svesna, pribrana, prisutna.

Ova priča, iako se meni desila, nije o meni. Ovo je priča o ljudskoj solidarnosti. To vam je jedna skoro sasvim izumrla pojava. Legenda kaže da se manifestovala tako što je jedno biće, ulaganjem volje, pokušavalo da sagleda u kakvoj se situaciji nalazi neko drugo biće i da sa njim saoseća, a bogami i da ponese deo tereta. Ova pojava je, u nekim mitskim vremenima, kada je bila normalna i svakodnevna, doprinosila tome da se jedinka oseća kao pravi deo zajednice, a ne samo kao beslovesni deo mase.

Ne kažem da psihologija mase nije oduvek postojala, niti da individua tokom istorije civilizacije nije stalno morala da vodi računa o tome da ne podlegne sveopštoj histeriji. Kažem da je solidarnost doprinosila tome da se bar malo uspostavi ravnoteža, jer ona podrazumeva osvešćeno promišljanje stvari i ljudi.

Solidarnosti, kao što sam već rekla, više gotovo uopšte nema. Događaj koji sam opisala dokaz je za to, jer je neuobičajen, začuđujuć, deluje neverovatno. Definitivno je nešto što nisam očekivala. Ako biste bili sasvim iskreni, morali biste da priznate da vas je ova priča prilično iznenadila i da mislite da je ulepšana (a zaista nije). Da ste očekivali nešto drugo. Na primer da me istovari iz kola ili da iskoristi to što ne zurim u taksimetar da nabije cenu i da me odere.

Činjenica je da smo jedni od drugih počeli da očekujemo samo najgore i da samo najgore i vidimo. I nije da nismo u pravu. Jer, na kraju krajeva, pod izgovorom da dobri i pošteni obavezno loše prođu, samo najgore i radimo. Čak i onda kada se navodno zalažemo za nešto plemenito, za opšte dobro, za viši cilj, to radimo iz ličnih interesa. Izaći ćemo da protestujemo (možda, ako skupimo hrabrosti) ukoliko smo mi ugroženi, ali ćemo besneti ukoliko to urade drugi baš onda kada nam ne odgovara gužva u gradu. Celo društvo će negodovati i pitati: „Šta hoće ti prosvetari? Ništa ne rade!“ Prosvetari će grmeti na lekare: „Ajde, molim te, ne mogu po tri meseca na red dođem, moram da podmazujem i da plaćam, a oni se još i bune…“ Klinci će izaći na ulice na protest „1 od 5 miliona“ jer to doprinosi njihovom imidžu mladih, pametnih buntovnika, a i dobar je uvod u subotnji izlazak, ali će besneti na taksiste kada zbog njihovog protesta budu morali da idu peške: „Šta hoće ti taksisti? Kada se vraćam iz noćnog izlaska, bukvalno (omiljeni izraz podmlatka za koji misle da je sinonim za sve ostale reči na svetu) budem opljačkan.“

I tako u krug. A situacija ostaje nepromenjena. Jer smo dovoljno glupi da ne shvatamo da, podržavajući sve koji se bore za neki napredak, doprinosimo kvalitetu sopstvenog života. Ne vidimo da guzonje zadovoljno trljaju ruke: „Ovi će se međusobno klati, dok se oni osveste, naši računi u nekim tamo zemljama prelivaće se od njihove kinte.“

Umesto da na primer ja, koja sam na ćelijskom nivou besna na lekare, razumem da ih je sistem naterao da prave pogodbe sa sopstvenom savešću i da izigravaju bogove jer moraju da biraju koga će spasavati (pošto nemaju ni mesta ni uslova za sve kojima su potrebni) i da izađem na ulicu da ih podržim kada se pobune. Umesto da oni podrže mene kada tražim bolje uslove za prosvetu. Umesto da i mi i oni podržimo sve koji traže socijalnu pravdu i poštovanje zakona i zdravog razuma. Umesto svega toga, mi ćemo se deliti na one koji se bune intelektualno i elitistički i one koji su besni što niko ne poštuje običnog radnika.

Svi ćemo se ponašati kao razmažena i sebična dečurlija. Kao prodavačica koja je pre nekoliko godina, kada je naš gospodar vremena (i života) rešio da nam smanji plate sa objašnjenjem da mu treba novac, trtljala za kasom kako bi ona odrezala tako da niko nema platu veću od njene. Zajedljivo se i na sav glas naslađivala tom zamišljenom slikom u kojoj se svi zlopate kao ona. Nije joj, recimo, palo na pamet da bi mogla da teži situaciji u kojoj ona sama ima duplo veću platu. Nije joj u tom trenutku bio bitan čak ni sopstveni standard koliko joj je bilo važno da svoje nezadovoljstvo iskali na onima koji joj ni za šta nisu krivi. Nije joj uopšte palo na pamet da bi, kada bi se njena zamisao ostvarila, svi kupovali daleko manje, što bi vrlo verovatno rezultiralo time da baš ona ostane bez posla.

Ne znam da li je vama smešna. Mene je naterala da se pogledam u ogledalo i da shvatim da sam, svaki put kada se ne solidarišem sa nekim ko je ugrožen, oštećen i ko se bori, jedan od onih „da komšiji crkne krava likova“, odnosno da sam joj vrlo slična. A i vi ste, izvin’te na izrazu.

Imati i nemati

pexels-photo-1148998.jpeg

Mnogo je pametnih ljudi pokušavalo da definiše čoveka kao takvog. Pa imamo odrednice da je „čovek životinja koja se smeje“ ili da je čovek „političko biće“… Sad, ja ni slučajno ne mislim da sam pametna kao, recimo, Niče, ali ću se ipak drznuti da ponudim svoju definiciju. Rekla bih, posmatrajući svakodnevne međuljudske odnose i sveopšte težnje, da je čovek „matematičko biće“. I to u onom najprostijem (ili, možda, najprostačkijem) smislu. Da se kreće isključivo u okviru onih najjednostavnijih računskih operacija – sabiranje i oduzimanje, množenje i deljenje.

Iako binarni sistem nije stvarno jednostavan, sveli smo se, čini mi se, na njegov spoljašni izgled i čitav nam se odnos prema sebi i drugima, prema smislu i tome čemu treba težiti, sveo na niz jedinica i nula (posedovanje kuće, novca, sopstvene firme i neposedovanje dosijea u policiji, na primer, daje čistu desetku itd.). Kao kada deca tapkaju sličice: imam, imam, imam, nemam, nemam, IMAM, IMAM, nem’m, nem’m…

Svi smo stalno u tom gasu: šta ja imam, a ti nemaš; šta ti imaš, a ja hoću ali nemam; šta ti imaš ili nemaš, a ja se toga toliko plašim da ni slučajno ne želim da se nađem u tvojoj situaciji.

Provalili ste do sada da pratim zbivanja na mrežama i da sam uglavnom zgađena. Naišla sam, međutim, verovali vi ili ne, na jedan fenomenalan post na fejsu. Piše žena, Ognjenka Lakićević se zove, o predrasudama. Onim podsvesnim. I to kod onih osvešćenih. Piše lako, britko, tačno. O odnosu društva prema muškarcima i ženama. Već vas vidim kako kolutate očima u fazonu: „Pih, milion puta prežvakana tema!“ Jeste. Prežvakali je nazoviosvešćeni borci za razna prava, pa izgubila ukus kao zalogaj koji dugo premećemo po ustima. Ali Ognjenka ne žvaće. Nije ni ogorčena. Nego dobro vidi. I lepo kaže. Smirenim tonom, bez ostrašćenosti (e, to bih, na primer, volela da imam, a ne da svaki put padnem u vatru), samo sa određenom dozom čuđenja. I šamara. Iako mislim da nema tu nameru. Da vas ne smaram prepričavanjem, pročitajte.

Elem, podsetila me Ognjenka svojim postom na taj jedan fenomen na koji sam se već privikla toliko da ga skoro ni ne primećujem, ali onako kako ne primećujemo neku nakaznu, polusrušenu kuću pored koje svakodnevno prolazimo. Nije da nam ne smeta, ali se trudimo da je ostavimo u polju perifernog vida.

Podsetila me, naime, na to da društvo nikada nije tako potpuno i gotovo bez ostatka ujedinjeno kao kada treba da osudi ženu koja je sama. Ovo jedinstvo ide toliko daleko da čak i te zastrašujuće, nenormalne, protivprirodne pojave (čitaj: žene koje su same) osuđuju one druge koje su u sličnoj situaciji. Društvo je, dakle, ujedinjeno u tome da sa ženom koja je sama nešto debelo nije u redu. Ili je mnogo loša riba (pošto su mnogi prilično nelepi ljudi u srećnim vezama, ovaj argument je hm, hm), ili je bolno naporna (jer se udaju samo one blage i fine, to znamo), ili je baksuz, ili je loša u krevetu, ili je glupa, ili se mnogo pravi pametna… Ako sam nešto zaboravila, vi dodajte.

Ako neka slučajno pokuša da objasni da je to njen izbor ili da neće da pristane na kompromis, u najboljem slučaju će dobiti polusažaljivo, poluprezrivo klimanje glavom i glasno: „Da, da“, a neizgovoreno „Samo se ti teši!“ Da se ponovo pozovem na Ognjenkin tekst, „ako pišeš o svemu tome, sigurno i ti imaš neki problem…“ Jer ko bi poverovao da jedna normalna ŽENA! uživa u samoći? Da joj se nema muž i dete? Da joj nije ni do deljenja ni do množenja? Drugo je muškarac. Njega može da mrzi da ima porodicu. Njemu je, kako društvo čvrsto veruje, potreba za slobodom imanentna. On je ostvareno biće bez obzira na stil života. Čak se, uz šeretski osmeh i blagonaklono odobravanje, smatra muževnijim od onih koji su upali u kandže bračnih voda.

Znači i ovde vladaju predrasude. Neki mučeni muškarci verovatno ne smeju ni da se požale na eventualnu usamljenost, jer nisu pošteđeni osude, samo u nekom drugom smislu. Ipak, u povoljnijem su položaju, jer se njihove životne situacije smatraju slobodnim izborom zbog koga neće biti omalovažavani, ogovarani, šikanirani… Neće im biti zatvorena mnoga vrata. (Ako grešim, dragi moji pripadnici muške populacije, izvinjavam se iskreno.)

Sa druge strane, žena koja je sama na ista ta vrata može pristojno da kuca do smrti. Biće puštena tek ako ih razvali. A tada će se tek naći neko da je nazove histeričnom, neostvarenom ludačom koja se, eto, šta će jadna, ponaša neuračunljivo.

I opet, kako pomenuta autorka kaže, ako pričam o tome, imam problem. Pa ono, imam. Ne zato što mi niko ne veruje da mi se nema muž i dete. Ne zato što na ovakav odgovor, koji ponekad moram da dam jer ljudi smatraju da ovakva pitanja nisu odraz neviđenog nevaspitanja, dobijam onaj pogled: „Kiselo joj grožđe.“ Nego zato što za sve što zamislim, pokušam, uradim, moram da uložim trostruko veći napor (a ni tada ne dobijam baš ovacije), nego da sam se lepo udala, sredila i umesto kiselog grožđa izabrala sladak limun.

Samo da se nešto ne izgubi u prevodu, ne mislim da su oni koji žive drugačije od mene pristali na kompromis, nego samo na to da takav život is not my cup of tea.

Dakle, šta neko ima, a drugi nema; šta je neko izabrao što drugi ne bi; šta nekom leži, nekom ne… Koliko neko pati, a neko je zadovoljan svojim životom, zašto su neki došli do jednog, a drugi do drugog ishoda… Zar stvarno i dalje treba objašnjavati da to nije naša stvar sve dok nam se neko ne požali na svoju situaciju (a da čak ni tada ne smemo nekog sažaljevati, jer nam sopstvena nesavršenost ukida to pravo)? Zar još uvek, bar onima koji sebe smatraju inteligentnim bićima, nije jasno da treba sami da saznaju šta misle, a ne da misle ono što misle da bi trebalo misliti? I da odmah poskoče da nekome (bilo kome i u bilo kakvoj situaciji) prišiju etiketu. Da skapiraju da, koliko god to nekome čudno zvučalo, postoje ljudi koji, na primer, ne vole kolače od čokolade ili slatkiše uopšte. Evo, ja bez istih ne mogu da zamislim dan, pa se ne bečim kada mi neko kaže da ih ne konzumira.

Znam. Biću nazvana isfrustriranom i nezadovoljnom jer sam se usudila da progovorim o ovom fenomenu. Umesto da ćutim i da se držim ispod radara. Šta ću kad sam lajava, a nemam nikog ko bi me ućutkao. 😉

Sve prazne reči sveta

words text scrabble blocks

„Svako čudo za tri dana“ – poznata izreka koja spada u jednu od onih što sadrže lažnu mudrost, ali i surovu istinu: da ništa na svetu nikome nije važno osim sopstvene guzice. Da i ta tri dana „čudo“ služi samo za čaršijska (ili, u moderno vreme, medijska) naklapanja. Ponekad je „čudo“ groteskna ili smešna pojava, ponekad fenomen koji bi trebalo dobro proučiti, a ponekad i pitanje od suštinskog značaja za čitavo društvo. Međutim, dok nije pred našim vratima ili udobno smešteno u našoj dnevnoj sobi, bavićemo se njime samo onoliko koliko nam donosi koristi, ili nas zabavlja, ili pruža priliku da se pokažemo kao osvešćeni, borbeni, saosećajni, požrtvovani, dobri prijatelji, pametni… Ali ćemo ga skrajnuti čim zapreti da nam stvarno poremeti udobnost.

Tako je, na primer, do pre dve-tri nedelje bila vrlo aktuelna tema vezana za „skandal“ u jednoj beogradskoj gimnaziji. Skandalozno je za naše javno mnjenje bila činjenica da se jedna od svakodnevnih žrtava pojedinih nakaznih izdanaka još nakaznijih porodica usudila da se suprotstavi. Da vas podsetim, pošto to davno beše, ima možda već i mesec dana. Na mrežama, u medijima, svuda oko nas osvanuli su naslovi „Profesor ošamario učenicu“, „Uprava škole odmah reagovala pozivajući policiju i hitnu pomoć“ (!!!), „Nastavnik svojevoljno (ha-ha-ha) dao otkaz“. Objavljena su i „objašnjenja“. Učenica se pobunila protiv ocene, pa joj je taj monstrum pokazao ko je gazda. Uprava škole, zajedno sa psihologom i pedagogom, učiniće sve da joj pomogne da prebrodi ovu tešku traumu.

Zatim su u javnost počeli da curkaju dodatni podaci na osnovu kojih je jedan, onaj manji, razumni deo, shvatio da je u pitanju profesor blage naravi (prema rečima jednog UČENIKA) i grupa učenika poznata po besprizornom ponašanju. Da je ta grupa u tolikoj meri prešla granicu da su uspeli da izazovu nekontrolisanu (i svakako pogrešnu) reakciju. Da je šamaru prethodilo ozbiljno verbalno i fizičko maltretiranje ovog „monstruma“, koji je, pošto je bio uštinut i opaučen pletenicom po očima, nagonski reagovao i zalepio šamarčinu osetljivoj maminoj princezi, umesto da na njene tako razumne i umilne zahteve popravi ocenu. (Nismo u medijima čuli ništa o tome da će ova grupa snositi bilo kakvu disciplinsku odgovornost, isto kao što je pre nekoliko godina bio slučaj sa profesorkom, koja je, zato što je bila maltretirana na času, bila kažnjenja, a nasilnicima niko nije smeo ništa.)

Jedan se deo javnosti na ovo uzburkao. Na mrežama je profesoru pružio podršku, osudio ponašanje učenika, grdio, besneo i… Ništa! Zaboravio. Ostalo sve na rečima i komentarima potisnutim nekim novim skandalima, jalovim raspravama po grupama, receptima za kolače ili za brzinsko dostizanje nirvane primenom tehnika pozitivnog razmišljanja. Već prema ukusu. Podrška se, kao i uvek, svela samo na tipkanje iz fotelje. Niko se verovatno više ni ne seća ovog čoveka, niti razmišlja o tome kakvu bitku tek treba da bije i koliko malo šanse ima da je dobije. Nismo stvarno ustali (gle čuda), izašli na ulicu, otišli pred neko ministarstvo i socijalnu ustanovu i pritisli da se odbrani pravda i da se preispita odgovornost i sposobnost roditelja ove vrle emotivne dečice. Nismo tražili da se neko pozabavi činjenicom da će od sličnih nadmenih i glupavih jadova već za godinu-dve nastati ozbiljne siledžije i devijantni članovi društva. Zašto bismo? Pa, realno, ne bavimo se ni drugim sličnim slučajevima, a nije da ih nema.

Većina nas koji se ložimo da smo prosvetni radnici, a u stvari smo figure koje, kao glineni golubovi, služe određenim strukturama da vežbaju gađanje govnima, svedoci smo jedne toliko zastrašujuće pojave da mračne disotopijske priče poput „Igara gladi“ izgledaju kao prijatna uspavanka.

Nazovite me slobodno paranoikom koji veruje u teorije zavere, ali mi izgleda da postoji dobro razrađeni plan da se, uništavanjem obrazovnog sistema, stvore legije glupavih zombija kojima je lako manipulisati.

Kako se ovaj plan ostvaruje? Pre svega manipulisanjem roditeljima kojima su data prava da se mešaju u nastavni proces, u ocenjivanje, u gradivo koje ne znaju i za koje nisu stručni… Roditeljima, koji time što su dobili decu nisu, znate, naprasno postali obrazovaniji, inteligentniji, dobri pedagozi, pronicljive ličnosti. Ostali su ono što su i bili. Neki pametni, neki glupi, neki razumni, neki budale… E, sad, oni razumni, pametni, psihički stabilni nisu problem. Čak ni kada se bune, Jer imaju mere i argumente. Vide isto što i mi. Brinu o svojoj deci i za njih. Jasno im je sve. Ovi drugi, budale, glupaci, histerici, neostvarene ličnosti, ubijeni u pojam, iskompleksirani, najzad su bar negde dobili poligon da se istrse, da budu „bitni“. To što imaju dete nose kao orden. I to pre nego što isto to dete podignu, vaspitaju, naprave od njega čoveka, pokažu da znaju šta rade. Služe se svojom decom da nekome natrljaju nos za sve što ih u životu žulja. Pa divljaju po školama, jer jedino tu mogu. Ljubav svoje dece moraju da kupuju popuštanjem, izigravanjem lažnih drugara i lažnih zaštitnika, jer se njima ne bave stvarno. Već ih prepuštaju rijalitiju i influenserima da ih „edukuju“ i vaspitaju. I onda ta deca polako izrastaju u lenje, nezrele, neodgovorne, emotivno zapuštene, željne pažnje, bez pravog moralnog kompasa, nevaspitane prostake.

Već je stasala čitava jedna generacija totalnih debila koji više nisu deca. Za neke je jasno da su šljam na prvi pogled, neki, malo promućurniji, ali moralno invalidni, uspevaju da se sakriju iza raznoraznih maski. Onih o kojima sam govorila, pa da se ne ponavljam. Ostala je samo šačica normalnih i pametnih, ali ni oni ne znaju gde udaraju i šta da rade kada im se sa svih strana nameće nova vrsta idiotizma novih društvenih tokova. Uskoro će ta generacija dobiti decu. Pa ćemo imati jednu još razulareniju i nerazumniju vojsku napadača na školu i obrazovanje, a o produktima njihovih roditeljskih pregnuća u kombinaciji sa sve većim podsticanjem na poteze kojima nanose štetu sopstvenoj deci ne smem ni da mislim. Smatraću se srećnom ako doguram do penzije pre nego što bude uveden zakon prema kome će roditeljima i učenicima biti dozvoljeno da nas iznabadaju bokserom ili nožem, da nas upucaju iz pištolja ili heklera ili da nam, onako po starinski, otfikare glave sekirom, jer su, pobogu, nezadovoljni što nismo prepoznali genijalnost u lenjosti. Jedino ne znam kako bi nas posle, tako mrtve, kaznili što smo jadnu nejač istraumirali. Možda bi mogli da nas izlože da visimo na nekom trgu kao primer. To bi bila prava stvar, jasno, plastično povezivanje sa ideologijom iz koje je ovakav pristup školi proistekao.

Sad verovatno mislite da sam preterala ili izgubila nit. Ali kada se od deteta napravi osoba koja misli da joj je sve dopušteno i da je u svemu najbolja, pa se ista suoči sa realnim svetom, vlo je lako namamiti je da bude nečiji poslušnik samo da bi sebi obezbedila tapšanje po ramenu ili materijalnu udobnost. Tako će se od jednih napraviti politički botovi, od drugih izgubljene duše koje lutaju iz rijalitija u rijaliti i tako služe za dalje zaglupljivanje novih generacija, od trećih iz senke kontrolisani kriminalci, od četvrtih skoro besplatna radna snaga i tako unedogled. Onoj šačici pametnih i normalnih neka je bog u pomoći.

A mi ćemo u međuvremenu pričati. Prazne priče. Ovaj tekst je, kako bi Laza Lazarević rekao, moj prilog.

Škrtarenje sa sopstvenom dušom

Sve sto puta ponovljene, već oveštale i sada patetične fraze, zapravo su potpuno istinite i, u trenutku kada su nastale, predstavljale su esenciju mudrosti. Međutim, toliko puta upotrebljene, ispraznile su se od značenja, kao reč koju uzastopno ponavljamo dok ne izgubi smisao. Zato mi ponekad, kada mi neka pojava posebno zagrebe mozak, bude gotovo nelagodno da o njoj pišem, jer se čini, kao što sam jednom negde rekla, da je sve o svemu već odavno ispričano.

Ipak, iako je taj utisak prilično tačan, neke stvari uporno opstaju, održavaju se na površini. Ništa čudno. Govna ili plivaju ili zapuše odvod. U oba slučaju predstavljaju problem, i to često najviše onima koji su povremeni ili stalni nosioci takvih osobina ili stanja.

Jednu od tih mnogo puta kritikovanih i ismejavanih pojava svakako predstavlja tvrdičluk. Ovu osobinu svi, navodno, preziru i nikako ne bi voleli da ih neko doživi kao takve. To je, nažalost, osobina koju poseduje neuporedivo veći broj ljudi nego što se na prva dva-tri pogleda može pretpostaviti. Koliko god jadno bilo ono prebiranje po novčaniku ili nespremnost da se nešto materijalno podeli ili da se sopstveni dragoceni novac na nekoga potroši, nајbezazleniji je oblik ovog fenomena.

Jer u osnovi ove materijalne sebičnosti često leži nešto mnogo odvratnije. Tvrdičluk vezan za novac ponekad je prouzrokavan samo podsvesnim strahom od nemaštine, ali je mnogo češće manifestacija duhovnog, emotivnog ili intelektualnog grebatorstva. Obavezan je i verni pratilac svih samoživih, nedokazanih, bezrazložno i bez osnova tvrdoglavih, bezosećajnih, pritvorno ljubaznih, manipulativnih i ostalih nakaznih spodoba.

Te emotivne i duhovne cicije često izgledaju kao sasvim normalni, pristojni i fini ljudi. Umeju da budu ljubazni, da se ponude da pomognu, da deluju predusretljivo. U prvo vreme će biti širokogrudi, mangupsko-kavaljerskih manira, široko će plaćati i čašćavati. Izlaziće u susret kada god je potrebno, i to bez pogovora. Insistiraće na tome da se slobodno oslonite na njih, tražiće čak da im se obratite kada god vam nešto zatreba.

Ne znam da li ste primetili da kada neko tako nastupi, drugoj strani bude skoro neprijatno od tolike pažnje. Pa se, kao svaki vaspitani čovek, uzdrži, kontroliše, vodi računa da ne zloupotrebi dobru volju novog poznanika–prijatelja–partnera. Automatski se prebacuje u režim nesebičnog davanja. A kir Janja lagano, neprimetno, pruža sve manje. Na neki nemušti, ali vrlo vešt način svaku uslugu, normalnu pažnju, čak i susret radi druženja nekako predstavi kao nešto veeeeeliko, kao postupak kojim nas zadužuje.

Ta osoba, u stvari, sve vreme meri koliko je dala. To što na početku naizgled daje mnogo, za nju je samo početno ulaganje, osvajanje poverenja i stvaranje prostora za sebe i svoje potrebe. Lagano, sve ono što vi pružate, makar to bilo sve što imate, sva pažnja, ljubav, podrška, pomoć, nesebičnost, pa i ono materijalno, postaju sitnice, nešto što se podrazumeva, a i nije baš bog zna šta. A njihovi gestovi, koji se uglavnom svode na lažne reči i prazna obećanja, tu i tamo presečeni nekim nevoljnim cimanjem tek da se zavara trag (izvedenim tako da osećate grč krivice što ste nešto navodno isforsirali), postaju veliki kao planina.

Možda se na ovom mestu zapitate zašto se ponavljam, jer opisane pojave liče na one biljke-mesožderke o kojima sam već govorila. Zato što se ovde radi o jednom sasvim drugačijem sklopu. Jeste da se ove osobe služe vrlo sličnim oblicima manipulacije, ali njihovi porivi proizlaze iz mnogo dubljih problema.

To su obično nenormalno razmaženi, večito za ruku vođeni, nadgledani i bolesno kontrolisani u detinjstvu i mladosti. Oni okruženi posesivnom okolinom koja je, pod maskom davanja, lečila svoje komplekse usađujući tom budućem nesrećniku ideju da je ljubav samo u dobijanju i stvarajući tako od sebe apsolut koji niko drugi neće moći da dostigne. Rastući pod staklenim zvonom, koje je, naravno, tesni kavez, oni postaju nesposobni da se samostalno kreću kroz život, jer niti im je dozvoljeno da sebe upoznaju niti da se razviju. Nenaviknuti na napor, na pružanje, na deljenje emocija, već samo na uzimanje i čekanje svega na tacni, ostaju emotivno zakržljale i polusuve biljke koje i od ostatka sveta prirodno očekuju isti tretman koji imaju u svojoj zlatnoj saksijici.

Pošto je u tom kavezu-saksiji, jelte, tesno, oni još u detinjstvu nauče da klimanje glavom, laskanje i sakrivanje onoga što stvarno misle ili osećaju čini da stisak bar malo popusti, a da oni usput dobiju još. I onda to još, i još i još ide unedogled. Nije da ovi ljudi nemaju kapacitet za autentična osećanja. Nije čak ni da ne gaje neke vrlo duboke emocije. Ali njima pre svega i iznad svega upravlja panični strah. Strah od toga da će biti razotkriveni (jer im je, izgleda, objašnjeno da je sramota imati osećanja), da će postati ranjivi, da će, ako pokažu da im je neko stvarno potreban ili da za nekoga zaista iskreno nešto žele da urade, doći u situaciju da ih taj neko zloupotrebi. Da je, na primer, sposobnost da se uoči sopstveno loše ponašanje i da se zbog toga iskreno izvine znak neverovatne slabosti. Šta da rade ako se desi da pruže više nego što su dobili? Kako se živi s tim? Šta ako boli? Milion pitanja, nula hrabrosti da se otkriju odgovori. Niko ih tome nije učio.

I tako oni idu kroz život. Spolja hladni, proračunati, lažno racionalni. Iznutra stegnuti kao da imaju zatvor (pa ona pomenuta govna trule unutra), suštinski nezadovoljni onim što imaju, jer tamo negde postoji još nešto (nebitno im je da li je vredno ili ne) što još nisu uzeli. Nesvesni toga da se sreća (i evo jedne od onih fraza sa početka) ne dostiže uzimanjem, već davanjem. Napeti i preplašeni sami od sebe, od svega onoga što uporno potiskuju, što ne bi priznali ni sebi ni drugima. Namerno gluvi za tuđe reči da ih, ne daj bože, ne bi naterale na razmišljanje. Zapeti kao strune, uvek na gotovs kada treba da bace neku zajedljivu, otrovnu, sarkastičnu strelicu kako bi onima kojima je do njih stalo pokazali da oni sami nimalo ne haju. Spremni na svađu do smrti sa istima, ali zato pokorni i gmizavi pred onima koje još nisu osvojili i od kojih još ništa nisu dobili.

Koliko god da su sebični i okrutni, sebe povređuju najviše. Jer mi možemo da se okrenemo i odemo. A oni su osuđeni na sebe i na one majstorske manipulatore koje ne mogu da osvoje, pa ih sopstvena sujeta tera da pred njima zauvek puze.

Tužna je ironija to što su sebe skoro sasvim uspeli da ubede da su oličenje iskrenosti. Ipak, iako vidim uzroke njihovog ponašanja, moram bez imalo stida da priznam da mi ih uopšte nije žao. Jer ako ne mogu da stisnu petlju, da izgrade kičmu ili, kako bi u američkim filmovima rekli „to grow a par“, da nauče kako da poštuju ono što im je dato, da shvate da duguju svetu sve što im pruži, onda im tako i treba. 🐁😛

 

O blatu i njegovoj dubini

person wearing red low top sneakers and jeans

Oduvek sam smatrala da se protiv svake vlasti treba boriti. Da je treba kritikovati, dovoditi u pitanje, ne dati joj da diše. Da treba biti večita opozicija. Čak i ako nam je na poziciji rođeni otac. Ne bi to moralo biti toliko teško koliko se možda čini. Samo treba prizvati svog unutrašnjeg pubertetliju spremnog da se bori protiv svakog autoriteta, naročito roditeljskog, i dreknuti na tatu udobno smeštenog u neku fotelju.

Ako se pitate zašto, pa ono kao, da se vlast ne opusti, da se ne razbaškari, da ne oboli od sindroma boga. Dakle, pre svega, za njihovo dobro. 😉

Ovo, naravno, podrazumeva da imamo malo znanja i mrvicu inteligencije, te da smo sposobni da shvatimo da je sintagma „pošteni političar“ u stvari oksimoron (nelogični spoj, prim. aut.). Da su oni nužno zlo. Kao, na primer, advokati.

Ovo, međutim, podrazumeva i ogromnu količinu ličnog integriteta i dovoljno morala koji će nas razlikovati od političara i njihovih satelita i koji nam neće dopustiti da se rukovodimo sitnim ličnim interesima. Znamo, nažalost, da će takvi uvek biti u manjini. To je, uostalom, još jedan dokaz koji ide u prilog navedenom stavu o potrebi da se uvek bude na barikadama.

Ne želim, ipak, ovom prilikom da pričam o botovima i sendvičarima. Oni su vlasništvo svake vladajuće strukture. Juče su bili sa onima, danas su sa ovima, sutra ponovo sa prvima ili nekim novim figurama. Jer, crvi su crvi su crvi…

Ne želim naročito da kritikujem ni one koji svim srcem i sa iskrenom verom podržavaju trenutnu vlast. Jeste da mislim da su, najblaže rečeno, naivni, a često i navalentni, drski, bezobrazni i nedokazani, ali takvi su svi koji bezrezervno veruju bilo kojoj političkoj opciji. Neću posebno da se zaustavljam ni na jednom posebno degutantnom argumentu koji zagovornici ove vlasti potežu kada se suoče sa protivljenjem. Naime, ono brzopotezno iznošenje optužbe da svi koji imaju nešto da zamere trenutnoj strukturi spadaju u red antirodoljuba, izdajnika i apatrida, kao i uverenost da su time zapušili usta bukačima, da su ih „rešili“, predstavljalo je, do pre nekoliko dana, najdublju tačku dna. Posle smo videli da dnu ne treba postavljati granicu dubine da se ne bi desilo da nam, na ko zna kakvu novu idiotariju, vilica ponovo  otpadne do poda, ali o tome se ovih dana dovoljno pričalo.

Htela bih da se osvrnem ovom prilikom na jednu pojavu koja se manifestuje na nekoliko različitih načina, a koja je u suštini odgovor na pitanje zašto nam uporno ide toliko loše. Htela bih, izvinite na izrazu, da govorim o kukavnim, isprepadanim ili lenjim govnarima koji nemaju čak ni toliko hrabrosti da se otvoreno svrstaju u red botova, pa da služe svakoj vlasti i da trpe podsmeh i pljuvanje.

Na prvom mestu imamo, meni omiljene, „ja sam iznad bednog puka“ likove. To su uglavnom oni po svaku cenu urbani, „moderni ili mrtvi“, negovani, umišljeno pametni, sa obrazovanjem bušnim kao stara čarapa, ali koji vijore njime kao zastavom, misleći da to što znaju, na primer, ko je bio Mikelanđelo znači da su i sami apsolutne erudite. Obično su uzrasta od dvadeset do trideset godina. Dakle, u onom dobu kada je teško odvojiti glupost od neiskustva. Nadobudni onoliko koliko im duboki tatini ili sponzorski džepovi omogućavaju. E, oni, znate, ne prljaju svoje produhovljene ručice politikom. Smešni smo im mi (i jedni i drugi) koji smatramo da nešto tu treba da se koprcamo. Gledaju nas prezrivo, podižu obrvu ironično, daju komentare na osnovu kojih se, u stvari, ne može ustanoviti šta stvarno misle. A stvarno ne misle ništa. Jer ih zamara. Ne može se desetak nervnih ćelija koristiti istovremeno i za manikir, i za noćnu masku, i za ponavljanje opštepoznatih, već oveštalih informacija, i za uporne pokušaje da sakriju svoju beznadežno palanačku svest upornim učestvovanjem u nazovikulturnim i avangardnim dešavanjima i još i za promišljanje stvarnosti i uočavanje uzročno-posledičnih veza između aktuelne društvene situacije i njihove sopstvene budućnosti. Stvarno je mnogo. Tu je tata, bog mu poživeo debeli novčanik, da podmaže kad zaškripi, da pomogne da sačuvaju privid samostalnosti i snalažljivosti, pa da mogu da nastave, onako sa visine, da „ne idu na proteste“ ili da se ne svrstaju u redove pozicije, jer su, eto, dovoljno sposobni da sebi obezbede dobar život bez obzira na politiku.

Ako mislite da je ova pojava nevažna ili bezazlena, moram da napomenem da su to budući odrasli, gadno zagnojeni čirevi društva, paraziti koji će naći način da podmažu svoj standard koristeći možda baš vas ili nekog vama bliskog. Mislim, ko želi, neka im slobodno pređe preko toga, neka nastavi da ih ne osuđuje, neka ih uvažava. Ja ne mogu. Gadljiva sam. Do te mere da mi se gade čak i oni koji sa opisanim gušterima održavaju samo površnu vezu.

Na drugom mestu su oni malo inteligentniji, pa time i za nijansu manje nadobudni. Oni koji vide kako stvari stoje i imaju mišljenje. Ali ne i hrabrosti da ga iskažu. Vrlo bi se rado sakrili negde i ćutali. Na njihovu veliku žalost, često su u situaciji u kojoj ih položaj ili posao obavezuju na govor. Tada se nađu u nebranom grožđu. Gutaju knedle, izvlače se na priču o razumevanju svačijeg stava. Oni čuveni neutralci. Oni što navodno „nit’ smrde, nit’ mirišu“. Kažem „navodno“, jer zaudaraju na kilometar od propratnih pojava paničnog straha, odnosno od toga što su napunili gaće. Kako da kažu da misle ovo ili ono? Šta ako im se ovi ili oni, čije mišljenje ne podržavaju, uvrede? Kada baš moraju, sakriju se iza rečenice „Svi su isti, niko ne valja“, nadajući se da nećemo primetiti da su opet izbegli da zauzmu stav. Ponekad, da bi izgledalo da ipak imaju kičmu, odu korak dalje. Počnu da kritikuju i ove i one, da ih posramljuju visokokulturnim: „No, no! Ccc! Kako se to ponašate? Stidite se!“ I time su nam pokazali! Šta? Da su isti kao gorenavedena tatina čeda.

Na trećem mestu su gadovi koji, zahvaljujući vezama sa moćnicima, mogu sebi da dozvole neviđenu bahatost i nezakonito ostvarivanje lične koristi, a da prođu nekažnjeno. Na poslednje mesto su stavljeni jer se regrutuju iz prve ili druge skupine govnara. Oni, ipak, nisu tema za blog, već za policijsku istragu, pa se njima ne bih dalje bavila. Između ostalog i zato što mi je ona moja gadljivost već izazvala ozbiljan nagon za povraćanjem.

Htela sam, inače, ovaj tekst da započnem citatom. Dvoumila sam se da li da citiram Bibliju i ono upozorenje da ne treba biti mlak, jer će te Bog ispljunuti iz usta ili Sartrovu „Mučninu“. „Mučnina“ je prevagnula, ali, pošto ne znam kako bih citirala čitav roman, ostavljam ga kao referencu. A vi izaberite onu koja vam više odgovara. Ili se setite neke treće. Samo izaberite. Čak i ako pogrešite, ništa zato. Promislite ponovo i nastavite da se borite. Sve dok ljigavci ne počnu da se plaše nas a ne mi njih.

Zaborav briše sve

close up photo of fallen leaves

Neko je jednom rekao da je pamet raspoređena pravedno, a pamćenje nepravedno, jer se niko ne žali na svoju inteligenciju, a svako ima primedbe na to što je zaboravan. Evo, činjenica da sam ja, na primer, NEVIĐENO inteligentna, a da ovu misao moram da parafraziram i da, uz to, ne mogu da se setim čija je, potvrđuje istinitost iste.

Svi smo, dakle, ono baš pametni. Oko toga smo postigli konsenzus. Svi smo i zaboravni. To je jasno. Zaboravljamo da li smo isključili peglu, ne sećamo se kako se neko zove ili preziva, smetnemo s uma nečiji rođendan…

Neki su, ipak, malo zaboravniji od drugih, pa zaboravljaju, recimo, ko su, šta su, odakle su, kakvi su, koliko vrede… Ima među njima onih koji se zaborave, pa puste u svoj život tako neke ljude, dozvole im da se razbaškare po principu „Dobro došli, dragi gosti“ i da vršljaju dok ne naprave neviđeni nered i dok ne počnu da se ponašaju kao da je to, u stvari, njihova kuća. Ali ne bih sada o takvima. Takvi su na muci kako da „gostima“ objasne neke stvari, koče ih obziri, zaboravljaju da kada druga strana nema obzira, svaka obaveza da se bude pristojan prestaje. Neću sad još i ja da im stajem na muku.

Htela bih malo da se osvrnem na one koji su nekada davno (sećamo se toga sada kao kroz maglu) imali neke prosečne vrednosti ili talente, malo ili malo više pameti i znanja. Pa su počeli da ih koriste radi ličnog usavršavanja ili opšteg dobra. Pa polako počeli da stiču neka priznanja, da dobijaju potvrde, pohvale, da budu vrednovani. Tu negde, na samom početku uspona, još uvek su se sećali mesta sa koga su krenuli. Imali su u vidu ljude koji su ih tada podržali, uputili, bili tu da ih ohrabre, pomognu, podignu kada padnu. A onda su počele da stižu potvrde sa strane. Da se pojavljuju neki novi ljudi koji ih tapšu po ramenu. Popularnost je lagano rasla. Ako. Super. Oni prvi su i navijali da se to desi. Zato su i bili tu. Međutim, kako su novi aplauzi za svaku sitnicu počeli da se gomilaju, zaglušili su one prve, početne. Okej. U redu je i to. Kakav bi to uspeh bio kada bi ostao samo u zatvorenom krugu najbližih. Nije, dakle, problem u tome. Problem je što su ovi jako zaboravni likovi odjednom umislili da su sve postigli sami, da su u najmanju ruku neki novi Sokrati, Tesle, oskarovci, nobelovci, mudraci, vrhunski komičari ili savršeni nadljudi. Zaboravili su, takođe,  da im ona „sitna boranija“ koju sada ismevaju ili koje se klanjaju i stide nije bila samo zamajac, početni impuls, već da predstavlja milje iz koga su izašli. Da među tim čovekolikim mravima ima onih koji su ih naučili svemu što znaju, koji su bili dovoljno inteligentni da prepoznaju tu mikroskopsku mrvicu talenta i da je svojim bučnim navijanjem i promovisanjem iznesu na svetlost dana. Zaboravili su, izgleda, i to da bi njihove vrednosti ostale dovoljne samo za kućne i eventualno kafanske okvire da im okolnosti, u kojima u tom trenutku nije bilo ničeg boljeg u ponudi, nisu išle na ruku.

I tako smo danas dobili polupismene, polutalentovane, iz nekog gliba izvučene javne ličnosti, koje su sele na Zevsov tron i sa njega upravljaju munjama i gromovima, potpuno opijeni ambrozijom trenutne popularnosti. Zaborav je, međutim, batina sa dva kraja. Dobra je to pojava u nekim situacijama. Jer u nekom trenutku naiđe i oduva sve ono što nema pravu vrednost. A kada se naši samoproglašeni polubogovi nađu svrgnuti sa svojih umišljenih visina, iskreno se nadam da će im oni prvobitni fanovi oboleti od selektivne amnezije ili, još bolje, da će se setiti da su u međuvremenu ustanovili koliko su pogrešili u proceni i da će okrenuti glavu od ovakvog šljama.

A možda ovaj polusvet i nije stvarno zaboravan. Možda se samo pravi, da ne bi u svojoj blizini morao da trpi one koji znaju šta tačno leži iza šljašteće fasade. Ili, što je još verovatnije, da bi izbegao zahvalnost i vraćanje duga. Jer, hajde da se ne lažemo. Nema veze ko nam je učinio uslugu. Nije važno da li je to bio neki stranac ili blizak prijatelj. Kada nam neko pokloni nešto – svoje vreme, energiju, podršku, uslugu – dužni smo mu. Dugujemo poštovanje, zahvalnost, uzajamnost. Sve one priče da smo nešto uradili dobrovoljno i da smo sami krivi ako je neko prešao granice, izmislili su bezobzirni, sebični samoživci koji ne žele sebe da ograničavaju onda kada mogu da ućare nešto a da zauzvrat ne pruže ništa.

Pošto smo se na početku složili kako smo svi mnogo pametni, možda bismo tu pamet mogli ponekad da upotrebimo i za mentalne vežbe protiv zaboravnosti. Čula sam da rad prstima, na primer bavljenje origamijem, pomaže da se izbegne ili ublaži senilnost. Eto rešenja 😉

 

 

Točak na zastavi

brown carriage wheel

Malo haluciniram ovih dana. Na suvo. Čujem zvukove. Čini mi se da pasoš u kutiji poskakuje i traži da ga produžim. Da koferi iz ormana trupkaju, da hoće da ih vodim negde. A para niđe. Nem’m, brate, nem’m.

Ne čujem samo zvukove. Fleširaju me i slike. Vidim pločice na ulicama nekih gradova. Prisećam se neverovatnih prizora. Čudno je šta se posle putovanja najdublje ureže u sećanje. Nisu to zgrade, spomenici, znamenitosti. To su neki ukusi, boje, usputni, domaći prizor veša koji se suši, dvorišta u zabačenoj ulici u koju ne zalaze turisti. Ili stvari koje šokiraju i zabavljaju.

U Lisabonu, na primer, na sred glavnog trga, možete videti narkomane kako sebi kuvaju „obrok“ opušteno, u podne. A uveče beskućnici, takođe u centralnim ulicama, na stepeništu zgrada pripremaju sebi postelju – razvlače jorgan, nameštaju jastuk, imaju prekrivač. Kompletna posteljina vojnički skockana.

Ako se uputite u Barselonu, upozoriće vas na džeparoše pre nego što krenete. Na izlasku sa aerodroma ljubazno će vam skrenuti pažnju na njih. U hotelu/hostelu/bilo kom smeštaju, osoblje će vas podsetiti na to da pazite na svoje stvari. I vi onda pođete u šetnju potpuno prestravljeni. Ipak, stisnete petlju i skrenete u Gotsku četvrt. I tada ih vidite. Prepoznate ih na kilometar. Odišu tom mutnom energijom, pohlepom u očima, bez ustezanja usmeravaju gladni pogled prema prolaznicima. Deluju, pri tome, krajnje amaterski. Tako uočljivo da pomislite da bi eventualno mogli da odžepare osobu u komi. A onda vidite blentave zapadnoevropske i prekookeanske turiste, sa torbicama oko vrata, na izvol’te, samo što nemaju neonski natpis: ovde su dokumenta i novac. I njihove nosioce koji zveraju u nebo, nesvesni sebe i svega oko sebe. Pa vam bude jasno. I postane urnebesno smešno. Znam. Nije lepo. Evo, stidim se. 🙂

Ima nečeg posebno očaravajućeg kada prevalite stotine kilometara i onda krenete u potragu za, na primer, hranom koja se pominje u vašoj omiljenoj seriji. Ljubitelji „Seranovih“, da znate da su ćurosi i topla čokolada pravi vatromet za nepce.

Ili kada se nađete u malom mestu u Alpima, a vaš domaćin, zakleti komunista, koji doduše ne čita knjige, ali voli Umberta Eka iz ideoloških razloga, sazna da vam je to jedan od omiljenih pisaca. Prvo porastete u njegovim očima do neba. A onda vas, iako u godinama i već umoran, poletno povede da vam pokaže gde su se tačno vodile borbe opisane u „Tajanstvenom plamenu kraljice Loane“. I osetite da ste se povezali sa nečim čemu ste se divili na jedan sasvim nov, neopisiv način.

Nisu na putovanju samo ovakva otkrovenja ono što im daje posebnu draž. Kada izađete iz okvira svakodnevnog, odjednom se otvori prostor za neka mala čuda. Tako se nađete na ulici evropske metropole na kojoj vam priđe mlada žena da vas pita za pravac. Ništa neobično. Ne piše vam na čelu da ste i vi turista. Krajičkom oka, međutim, primetite stariju damu koja stoji dva-tri koraka dalje i prepoznate u njoj Biserku Cvejić, svetski poznatu opersku divu, osobu koja je, dok ste bili dete, bila poštovana, voljena, čuvena. Pa vas uhvati trema, stidljivo progovorite na srpskom da ste prepoznali gospođu u koju se jedva usuđujete da pogledate. A onda u njenim očima vidite isto takvo iznenađenje i, zamislite, sreću! Sreću što je prepoznata, što nije zaboravljena, što je ostavila trag. U tom kratkom susretu otkrijete šta je prava veličina. Osoba koja je, između ostalog, nosilac Legije časti, nije nadmeno digla nos, nije se, kao neke poluduhovite umišljenje komičarke, izdigla iznad smrtnika uvređena idejom da bi oni mogli da joj se obrate. Skromno, iskreno srdačno, toplo, prilazi da se upozna, da pita odakle ste, čime se bavite, da čak predloži da zajedno popijete kafu. Neke ovdašnje voćke i povrćke bi, na primer, samo zbog ovoga trebalo proterati nazad u rupu iz koje su ispuzale.

Ovi momenti u kojima nailazite na poznato, prisno, svoje, mogu dovesti u pitanje potrebu da se putuje. Jer zašto odlaziti ako ćemo tamo negde uočavati i pamtiti ono što možemo videti i ovde? Ali upravo takva otkrića učine da se osetimo delom tog velikog sveta i onda nam naša kuća, bar na neko vreme, postane manje tesna. Suštinski, na nivou ličnog iskustva, doživite one stihove Miloša Crnjanskog o sveopštoj povezanosti.

Nećete, naravno, uvek, naići na ovakva otkrića. Mnogo je gradova koji su, zbog navale turista, postali neka vrsta muzeja sa stalnom postavkom na otvorenom. U njima ćete retko videti originalne stanovnike, možda nećete uspeti da čujete ni reč lokalnog govora, teško ćete uhvatiti autentičnu atmosferu mesta, gotovo da nećete ni videti te čuvene zgrade pored kojih vas kao stado vode. Odvojte se tada od grupe, zalutajte, naći ćete sigurno neko mirno mesto na kom možete bar kafu da popijete. I nemojte žaliti novac da platite neku ulaznicu. Jer sa takvog mesta možete poneti samo estetski doživljaj. Ako se, na primer, nađete u Firenci, ne dajte da vas lažu. Ona replika Mikelanđelovog Davida na trgu Sinjorija izgleda kao plastična lutka naspram originala u Akademiji. Nema veze da li sebe smatrate osobom koja se razume ili ne razume u umetnost. Nije bitno ako ste uvereni da vas to uopšte ne zanima. Pred takvim otelotvorenjem apsolutne lepote nećete ostati ravnodušni, obećavam. Oduvaće vas za ceo život.

I kad već delim savete, da vam kažem još nešto. Ako se desi da se u julu uputite na koncert na plaži, a plaža je na okeanu, obucite se adekvatno. U bundu i čizme. Verujte mi. 😉

Ako idete negde uskoro, zavidim vam do iznemoglosti. Jer mi se putuje. Avionom, vozom, kolima, autobusom u kome mi je muka, konjskom zapregom, peške, sa karavanom ili čergom. 🙂 Bilo kako, samo da skitam i da cunjam. Forever the Nomad. ❤

Kratka zahvalnica

person doing thumbs up

 

Volim, eto stvarno volim ove društvene mreže! Svako malo naiđem na neke urnebesne objave i objašnjenja. Evo već su me zarazile potrebom da budem pozitivna i vedra, da ne mračim uvek, nego da se opustim. I opustila sam sam se. Pa sam malo surfovala u potrazi za još nekim korisnim informacijama. I našla sam ih nekoliko. Danas mi je, na primer, objašnjeno da je nedemokratski buniti se protiv vlasti, da se kvantitetom određuje kvalitet, kao i to da, ako imamo istomišljenike, znači da smo sigurno pametni. To je opštepoznata činjenica. Da je ono što je masi privlačno obavezno i tačno, ispravno, dobro i korisno. „Parovi“, recimo, potvrđuju ovu tezu. 😀 😀 😀 

U duhu sveopšte pozitivnosti, želim ovom prilikom da se zahvalim budalama što postoje. Da ih nema, ko bi u tolikim umetnicima probudio potrebu da pokušaju da ukažu na negativnosti i da objasne neke stvari? Ostali bismo uskraćeni za nebrojene klasike. Ko bi nas nervirao ili zasmejavao do suza? Budale su neiscrpni izvor inspiracije. Vazda bile i biće. Naše muze. Neka su nam žive, zdrave i zauvek glupe. ❤ ❤ ❤