„Gore je, dolje je – nema ga“*

Photo by clark cruz on Pexels.com

Postojala je nekada davno jedna prelepa reč – obzir. Ležala je u osnovi one čuvene definicije da je lična sloboda ograničena slobodom drugih. Označavala je svest o drugom i o njegovim potrebama. Podrazumevala je uvažavanje istih i čuvanje drugog od sopstvenih hirova. Značila je i svest o sebi, o tome da, kada nam se potrebe suštinski razlikuju, treba da se udaljimo, da ne mučimo drugog, ali ni sebe. Da ne navaljujemo i da ne navaljuju na nas.

Praktikovanje obzirnosti, međutim, teška je rabota. Treba tu negovati empatiju, pobeđivati ego, proterivati narcisoidnost, razmišljati, analizirati. A, bogami, i delati. Onda kada se, na primer, uoči da bezobzirnost uzima maha, treba preduzimati, treba se boriti. Evo, u goloj sam vodi samo od nabrajanja.

Bilo je, a ima i sada, mnoštvo primera borbe protiv bezobzirnosti. Nesebične, teške borbe da se ispravi nepravda, da se izbori za svoje i tuđe mesto pod suncem. Da se osvoji pravo, da se svrgne tlačitelj, da se pobedi siledžija. I svaka je pokretana iz najplemenitijih pobuda i sa spremnošću na žrtvovanje.

Ali, kako zlo, je li, nikada ne spava, u ove je aktivnosti zarad očuvanja obzirnosti podmenut jedan drugi, suštinski destruktivan koncept. Kompromis. Ono – da se nađemo na pola puta; ja tebi, ti meni; ako se odrekneš ovoga i ovoga, dobićeš to i to, a bolje išta nego ništa i tako dalje (listu možete nastaviti prema želji). A kompromis je kukavičje jaje. Jer nekako podseća na obzir. Ali sa one druge, mračne strane. Ili je njegov odraz u ogledalu. Tamo gde obzir uvažava potrebu, kompromis je zloupotrebljava. Tamo gde obzir neguje čovečnost, kompromis traži krunjenje principa. Tamo gde obzir gradi odnose, kompromis zahteva odricanje od dela sopstvene ličnosti. A sve u ime višeg cilja. Opšteg dobra. Jer put u pakao… Follow the yellow brick road.

Istorija pamti pregršt svetlih primera razaranja moralnog kodeksa i izneveravanja osnovne ideje. Jedan naročito slikovit i meni zanimljiv primer jeste sufražetski američki pokret. Sufražetkinje su, za zaboravne, bile borci (prema rodnoj ravnopravnosti u jeziku nemam baš uvek obzira, soriška) za ženska prava. U Americi su bile organizovane kao Ženska nacionalna partija na čije je čelo u jednom trenutku stupila Alis Pol. Preduzimljiva, hrabra, oštroumna, borbena žena, verovatno najzaslužnija za usvajanje čuvenog 19. amandmana kojim je ženama u Americi priznato pravo glasa. Reklo bi se – divljenja vredna. U borbi je bila istrajna i spremna da podnese lične žrtve, da trpi, da bude zatvarana, da štrajkuje glađu… Osmislila je Alis, kao vid pritiska, čuveni marš koji je održan dan pre inauguracije Vudroa Vilsona, 1913. godine. I tada je, da bi ovoj manifestaciji obezbedila kritičnu masu, pristala na prvi kompromis. Ujedinila se, naime, sa drugim ženskim pokretom, u osnovi nasilnim, konzervativnim, radikalno hrišćanskim, rasistički nastrojenim, usmerenim samo na problem alkohola, a i to krajnje površno i iz pogrešnih razloga. Dakle, sa organizacijom koja se ideloški nalazila zapravo na suprotnoj strani. I tako. Kada jednom pristaneš na ples sa đavolom, plešeš dok on ne stane. Ne samo da se očito rukovodila onim populističkim načelom: „Daj da ovo isteramo, pa ćemo videti ko je ko i šta je šta“ (poznato?), već je, naravno, otišla korak dalje i svoje celokupno životno delo upraljala rasizmom. Jer je jedna druga velika žena, Ajda B. Vilson, crnkinja koja se borila za jednakost crnih žena i koja je, u ideološkom smislu, bila daleko bliža Ženskoj nacionalnoj partiji, prirodno želela da učestvuje u vašingtonskom maršu. Alis, uhvaćena u kandže prividne pragmatičnosti, nije mogla da dozvoli da se crnkinje izmešaju sa belim red neck razularenim ženetinama. Opravdavali su je kasnije mnogi, ali je na imenu koje treba da znači tako mnogo ostala neizbrisiva sramota. Ajda B. Vilson se priključila čikaškom maršu koji zbog toga nije izgubio legitimitet, te je tako Alis Pol ostala bez valjanog argumenta kojim bi prekrila činjenicu da je, zbog kompromisa, ostala upamćena kao borac za polovinu pravde. A polovina pravde ne postoji.

E sad, nije ona ni prva ni poslednja koja se spustila u kaljugu politikantskog licemerja. Nije ni prva ni poslednja koja je nastavila dalje, ostavljajući u tom blatu onaj najvredniji deo principa – pravednost i humanost. I nije ni prva, a na moju neopisivu žalost daleko je od poslednje koja je svoj lični autoritet i integritet stavila u službu tlačitelja da bi dobila mrvice.

Već čujem primedbe današnjih salonskih politikanata i skrivenih populista: „Šta hoćeš? Da to nije uradila, ti danas ne bi imala pravo glasa! Vidiš da je jedino tako moguće?!“ – Imala bih, rođače! Možda bih prava dobila malo kasnije, ali bila bi kompletna, a ne ovako šontava kao danas. –

Čini mi se da ovakve i slične rečenice slušam čitavog života. Pozive na kompromis u svemu i sa svakim. Sa sobom, sa sopstvenim životom, sa načelima i principima, jer tako treba i „daj samo da….“ „Daj sad samo da glasamo za ovog salonskog nacistu, on je po meri većine, a manje je zlo. Nema veze što je neobavešten i što će zemlju, realno, voditi pravi nacista.“ „Daj sad samo da podržimo ovog što podilazi najnižim nagonima navijački naložene mase. Samo da skinemo bagru. Nema veze što deluje kao lučki radnik sa mentalitetom palanačkog wanna be mangupa, koji je, zapravo, pravim palanačkim đilkošima trčao po pivo. Daj da proverimo, možda ti se čini da je primitivan. Uostalom, to prolazi, to će se primiti.“ (Na šta će se primiti, pitam se, s obzirom na to da se primitivizam već odavno odlično primio, delimo pelcere džabe, bijemo ko neće.) „Šta sad praviš pitanje oko toga što hoćemo da podržimo popa? Vi’š da je fini čika, sigurni smo da neće uvesti pravoslavnu džamahiriju. Pa rek’o da mrzi ovoga. Šta ćeš dalje? Mislim, nije ti Srbija krug dvojke, to prolazi….“ (Uzgred budi rečeno, ja ne živim u krugu dvojke, već u nedođijebini i ne mislim da su van glavnog nam grada sve bezubi debili, al’ aj sad, da ne kvarim stalno.) I T A K O D A LJ E.

Kompromisi se prave jer se navodno nema vremena i gori pod nogama. A zapravo se nema ideja, principa, strpljenja i volje da se taj mitski prosečni stanovnik oduči od loženja na profašističke falange. Da se uporno i bez zadrške, pa makar trajalo do kraja naših života (jer svakako već traje, nije da imamo pauzu u varenju gluposti), ide isključivo za idejom socijalne pravde i u skladu sa etikom koju izvesni „daj samo…“ pojedinci tvrde da imaju. Da se ne pristaje na kompromise, jer je upravo to ustoličilo primitivizam, neukost, neobaveštenost, paranoičnost, ksenofobiju, teorije zavere, „povratke korenima“ za koje niko ne zna ni gde su ni šta su.

Da se reanimira obzir.

*Stih iz pesme Neobičan dan grupe Haustor

#alicepaul #idabwilson #woodrowwilson #suffragette #kompromis #obzir

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s