O mislima i drugim demonima

underwater photography of woman
Photo by Engin Akyurt on Pexels.com

Volela bih da napišem tekst. Da ispričam neku pričicu. Da vas zasmejem ili naljutim. Ili možda oba. U tome sam nekada davno povremeno bila dobra. Volela bih da prospem otrov. Volela bih da pružim utehu. Volela bih da mogu da se odlučim šta bih volela.

Ali ne mogu. Misli su mi kao zvukovi pod vodom. Ili kao oni u noćnoj mori. Iskrivljene, izobličene, preteći duboke, isprekidane. A da nisu, pričala bih vam svašta. Ne znam odakle bih počela. Zasula bih vas gomilom ideja i mišljenja.

Pričala bih vam, na primer, o tome koliko se trudimo. Da ostanemo vedri i pozitivni. Bar pred svetom, odnosno na mrežama. Jer one su sada i zvanično postale jedini socijalni prostor. O tome kako se zezamo, sprdamo, smišljamo nove fore. Pa se onda, kada se na trenutak isključimo, suočimo sa novim oblikom panike. Kada na nas navale sve sumnje, strahovi, tuge, nedovršene priče, neodgovorena pitanja. Kada potrošimo zalihu dobrih ili osrednjih forica i adekvatnih pesama, pa se zapitamo: „Šta sad?“ Pa se onda opet obratimo mrežama. Da nas posavetuju. Pa naiđemo na poplavu raznih ideja i predloga kako da iskoristimo ovaj blagoslov karantina. Kažu nam da radimo na sebi, da pročitamo sve što nismo, da obiđemo hiljade virtuelnih muzeja, da vežbamo, da šijemo, da kuvamo, da jebavamo ale… Jer, evo najzad vremena za sve. Evo najzad usporavanja za kojim smo žudeli. Zašto bismo se žalili? Ako nam tako nešto i padne na pamet, nađe se već neko da nas opomene. Jedni nam pokazuju ljude (sad su ih se setili) koji su, zbog hronične bolesti, stalno u karantinu i kažu nam: „Sram te bilo, šta bi radio da si na njihovom mestu?“ Drugi nam kažu: „Sram vas bilo, nezahvalnici nezahvalni! Teško vam je da budete u kući? Vi bar imate kuću u kojoj možete biti zatvoreni!“ Treći nas opet vrate na samousavršavanje, opominjući nas da smo nedisciplinovani lenjivci koji neće da iskoriste bogomdano vreme za sticanje novih veština.

I mi se povučemo. Postidimo se. Onu čudnu rupu, negde u predelu pleksusa, u koju smo, odmah na početku ugurali strah, počne da ispunjava sloj po sloj griže savesti. Sram nas bilo što ne možemo da se fokusiramo. Sram nas bilo što smo nezahvalni (na tom nečemu, nije bitno čemu). Sram nas bilo što nam nedostaje kretanje, ljudi, razgovor lice u lice. Jer, ne samo da nam je najzad poklonjeno vreme. Da se usavršimo i suočimo sa sobom. Da razrešimo sve osvešćene i neosvešćene probleme. Da odradimo samostalnu psihoterapiju i usput postanemo zategnute, vitke poliglote sa nebrojenim novim znanjima, veštinama i mađioničarsko-čarobnjačkim sposobnostima. Nego nas činjenica da nam nedostaje human touch u najmanju ruku čini neodgovornim sebičnjacima i potencijalnim ubicama (ne, ne zagovaram širenje zaraze, bez brige). Paf! Šta bi? Gde nestade sva pozitivnost i slavljenje mogućnosti koje nam je karantin doneo, zapitamo se.

Onda se, naravno, prisetimo onoga što smo prvo gurnuli u onu pomenutu rupu. Tamo negde napolju, a i ovde negde unutra, vlada pandemija. Neki ubilački virus koji ne bira. Neka nova kuga koja, kako nas, između postova o blagoslovima karantina, obaveštavaju, jede pluća, razara bubrege, ubija mučki kao Španska inkvizicija. Setimo se, pa se useremo, da prostite. Šta ako se razbolim i umrem? Šta ako se razbolim i zarazim nekog? Šta ako izgubim nekog koga volim? Šta ako… Da li da se opraštam, da se pozdravim sa svima redom? Ili da se ne javljam nikome? Da pišem testament u kome svoje knjige zaveštavam onima kojima dugujem neke pare, pa da probaju da ih utrape nekome ako uzmognu? Ili da se ipak nadam, da verujem zapravo, da neće baš mene da strefi?

Ovde nabasavamo na još jedno: „Šta ako…?“ Šta ako preživim ili, daleko bilo, nekog nadživim? Pa se suočim sa posledicama? Sa hegemonijom koja se ustoličila dok sam ja bila disciplinovano utamničena. Sa ekonomijom uništenom dok sam ja poslušno ćutala, jer čekaj sad da prođe ova pošast. Sa ozbiljnim posttraumatskim sindromom koji neće imati ko da leči jer će i svi ostali biti u istom sranju. Ili sa nerešenim pitanjima i neizglađenim nesuglasicama za koje je sada kasno jer je vreme spalilo mostove.

I tako se vratimo na početak. Na uputsvo da radimo na sebi, da se suočimo sa sobom. Da pod obavezno prođemo kompletan proces „uradi sam“ psihoterapije. Nema veze što je bar za jedan njen deo neophodno i suočavanje sa drugima, a to ne možemo, jer socijalna distanca i samoizolacija.

E, meni se negde na ovom mestu, u celoj toj nekoherentnoj zbrci nazovimisli odnekud pojavi Kipling i njegova pesma „Ako“ (https://www.poetryfoundation.org/poems/46473/if—). Pa me, u sred apokalipse, istom snagom kao i prvi put, pogodi ono razočaranje koje sam osetila kada sam videla da je tvorac moje omiljene „Knjige o džungli“ napisao odu emocionalnom mediokritetsvu. Pročitam je ponovo i shvatim da je svevremena, jer sadrži sve one zahteve koji se pred nas i sada postavljaju i izluđuju nas. Osećaj, ali ne mnogo! Budi heroj, ali ne izdvajaja se iz gomile! Pod maskom mudrosti slavi se osrednjost, samodovoljnost, ljubaznošću prikrivena emocionalna invalidnost.

Eto tako. O svemu bih vam tome pričala da mogu. Ali ne mogu. Jer sam u fazonu da vrisnem: „Odjebi!“ I bratu Radjardu, i onima koji traže da budem pozitivna, i onima koji hoće da shvatim svu težinu situacije, i onima koji mi predlažu da završim sedamdeset onlajn kurseva (pošto mi, jebeno, nije preko glave besmislenosti onlajn nastave)… I sebi što se ljutim na sebe jer nisam dovoljno poletna, dovoljno ozbiljna, dovoljno produktivna, dovoljno zabrinuta, a ipak optimistična… Što sam tužna, što mi nedostaju neki ljudi i zajedničko ispijanje kafe, uživo. Da ih vidim i da smem da ih zagrlim. Što sam nezahvalna jer ima onih kojima je teže. Što mi se mnogo spava. Što me nervira nedostatak fokusa. Što se povremeno plašim… Odjebi, Biljana!

Idem po stoti put da slušam pesmu Fuck all the perfect people, što i vama želim.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s