Ništa bitno

Znate onaj klip koji govori Sintija Nikson (Miranda, gledaoci Seksa i grada, Miranda). Ono Be a lady… Onaj gde nabraja sve sumanuto kontradiktorne i surove savete kojima se ženama, od kada postoje reči, puni glava, unosi konfuzija, izaziva stid, zaustavlja misaoni proces, proizvode kompleksi, oduzima sloboda… Napravljen, naravno, kao doprinos borbi za prava žena. I dobar. Iznenađujuće. Pravo u metu.

Podeljen nebrojeno puta. Lepo, reklo bi se. Svest je na visokom nivou. Žene su se prepoznale, osetile reči na svojoj koži, objavile ga kao svoj manifest, kao sliku sopstvene pobune. Poruka koju prenosi snažna je, sažeta, ne može da ne izazove efekat.

I izavala je. Ne govorim sada o onom nesrećniku našem koji je izazvao sveopšti krindž neinteligentnim i neduhovitim pokušajem da se podsmehne i oduzme na značaju pomenutom klipu. Njegove gluposti dokaz su da je tekst u klipu istinit, da izaziva nelagodu. Naročito kod ženomrzaca. Onih što nemaju m… da izađu iz ormana pa su im žene trn u oku. We are so very sorry.

Govorim ovde o onom drugom efektu. Efektu dimne bombe. Da ponovim, klip je podeljen nebrojeno puta. Delile su ga šakom i kapom razne. I one koje ga razumeju, ali i one druge. One o kojima sam prošle godine u ovo vreme već pisala. One koje predstavljaju dve strane istog novčića. Neinventivne feministkinje koje su svojom glupošću i agresivnošću nanele verovatno nenadoknadivu štetu ženskim pravima, kao i one koje su ove reči o slobodi i pravima doživele kao odličan alibi da nastave da budu prenemagičice, da svojim postupcima opravdavaju prezir prema čitavom ženskom rodu.

Jer taj prezir postoji, opipljiv je, stvaran, oličen u nadmenim ili snishodljivim komentarima, u drskostima, zahtevima, uvredama, nipodaštavanjima, nasilju… Žene se vrednuju prema muškim kriterijumima, prilagođenim muškim potrebama i željama. A muškarci, tako nam kažu, žele ženskice. Nežne, mazne, slabe, lepe, umereno glupe. Ne daj bože da imaju mišljenje. Bar ne suprotno muškom. Ne daj bože da zauzmu stav i da se oko njega raspravljaju. Treba da imaju meru i da znaju gde im je mesto. A mesto im je, tako nam kažu, u emotivnoj, seksualnoj, intelektualnoj manipulaciji. Jer muškarci, u stvari, vole kučke. Tako nam kažu. A tako kažu i njima.

Nije pomenuti klip dobar zato što skreće pažnju na nemoguće zahteve koji se postavljaju pred žene, pa one, jadne, ne znaju kome će se carstvu privoleti. Znamo, ne brinite. Svaka bira svoje. Ona koja je ličnost, biće svoja i šta god da uradi neće biti stvarno degutantno. Možda će naići na osudu, ali ona koja je stvarno ličnost zna da ta osuda potiče iz straha od razbijanja udobnih ustaljenih tokova, da njeno ponašanje stavlja još jedan, apsolutno nedostižan zahtev pred oba pola, zahtev da se samostalno odlučuje. Ona koja nije stvarno ličnost, praviće se da joj je krivo društvo, da je kučka jer mora, da je zbunjena jer ne zna kako da udovolji muškarcu. Da li treba da joj kažemo: Sestro, nemoj da mu udovoljavaš, ko ga jebe, udovolji sebi, a on neka se snađe? Naravno da ne. Zna ona to, ali onda bi morala da preuzme odgovornost i za sebe i za svoj život u sopstvene ruke. A mrzi je, realno.

Ovaj klip je dobar jer, iako to verovatno nije bila namera, pokazuje da se i pred muškarce stavljaju nemogući zahtevi – šta bi to žena, u stvari, trebalo da bude, kakva to žena, zapravo treba i sme da im se sviđa, da li da im odobre ili ospore pravo na ravnopravnost. Kao da se za ovo poslednje oni pitaju. Kao da to zavisi od njih. Kada je istina da su bar u jednom polovi ravnopravni – u onom mrzi ih, realno.

Muškarci, idući linijom manjeg otpora, prihvataju ustaljene društvene norme. Mnogi od njih to ne rade čak ni iz kukavičluka, nego samo iz neverovatne lenjosti da se bave tamo nekim borbama, protestima i promišljanjima. Bez uvrede, ali znamo da bi naši dragi dečaci radije sedeli na pivu sa smrtnim neprijateljem i pričali o glupostima nego što bi se raspravljali i isterivali pravdu. Jer, mrzi ih, realno.

Zato se lepo prepuste. Savetima zajednice. A saveti kontradiktorni. Pa u glavi nastane haos. Pa se onda ljute na žene. Šta one više hoće? Neka idu tamo i neka ćute. Ne oni koji su ličnosti. Oni su svoji. Znaju šta im treba i ne haju za osude. Već oni koji bi da neko drugi bude odgovoran za njihove odluke. Ili da imaju prostor za manipulisanje. Za skrivanje sopstvenih kompleksa na otvorenom.

I tako ženska prava tapkaju u mestu. Podupiru ih tu i tamo pojedinci. Ne krupnim izjavama, već sopstvenim životom i spremnošću da ponesu teret osude ili podsmeha. A ostali? Pa ostali mi prizivaju u glavu onaj „Taško Načić – Eto vam sad! Ko ne voli karanfile, ne treba ni da živi!“ momenat. Jer približava se onaj prokazani, banalnošću naših lenjivaca obesmišljeni praznik. Dan kada je posebno sramotno biti žena. Dan kada se ženskom dostojanstvu, u većini slučajeva umrlom dok je još bilo u povoju, daje pomen. Pa se, kako red i nalaže, zatrpava karanfilima i ostalim grobljanskim ponudama. Da se duše malo smire. I da se lažnom ljubaznošću i lažnim uvažavanjem žene podsete na to šta su, ko su, gde su, gde im je mesto. Izvoli, draga, cvetić, kecelju, lonac, (ne treba ti, na primer, knjiga da opterećuješ glavicu) i srećan ti praznik.

Srećan vam praznik, drage moje. Od mene nećete dobiti varjaču na poklon. Nego, na primer, dobru staru Aretu da vas malo podseti na to šta je stvarno važno.