Deep sleep

apartment bed carpet chair
Photo by Pixabay on Pexels.com

Pitali me neki ljudi gde su mi tekstovi, zašto ne pišem, primetili da me nema, kažu da im fale moja pisanija. Otkrijem tako da imam fanove. Njih osmoro. I mislim se, jebo te, svakakvih ludaka na ovom svetu ima. Mesto da se lepo bave raznim drugim sadržajima, oni traže da im ja nešto pišem. Mislim, osmoro nije mnogo na prvi pogled, ali šta je sa onima koji se ne oglašavaju, za koje ne znam? Da citiram meni ne tako omiljenog kantautora: „Ludnica je, kanda, otključana ostala. Prover’te, moliću.“

Kažem svojim ludim fanovima da nemam o čemu, a oni meni, onako ludački drsko, da lupetam. Pogledaj, bre, sva ova zbivanja! Dešavaju se stvari, sve pršti i puca. Te politička previranja, te nelogičnosti, te međuljudski odnosi, te seminari, te obrazovni sistem, te: „Biće skoro propast sveta… (nek’ propadne nije šteta – ako nekog zanima nastavak).“

Jeste, vala! Dinamika na sve strane. Da se unerediš od iste. A meni nešto tim povodom u poslednje vreme u glavi stalno veliki mudrac Homer Simpson i ona njegova definicija sveukupnog loženja – BORIIING!

Okeeej, znam! Ozbiljne se stvari zbivaju. I opasne. I svakakve. I okeeej, znam. I ja se često ložim, padam u vatru, objašnjavam se, bogoradam, kritikujem, idem protiv vetrenjača… I ne, ne nadajte se, nisam postala malodušna i digla ruke, samo se pitam da li će se desiti bar nešto novo, nešto što još nismo videli, pa makar bilo epohalno sranje.

Jer već sam umorna da pratim i da pišem o svakodnevnom vređanju zdravog razuma. Umorna od toga da uopšte čujem šta se to ponovo isto dešava, a ništa se, osim praznih reči, ne preduzima. Umorna od slušanja svih onih tako pametnih i na „promišljanju“ utemeljenih komentara umišljeno informisane svetine što se večito krije iza serviranih floskula koje naziva argumentima. I da, da ne zaboravim, do bola iscrpljena sada već hroničnim manjkom pomenutog zdravog razuma.

Dakle, BORIIING!

Jer nije više samo reč o intelektualnom i duhovnom mediokritetstvu, o nedostatku saosećanja ili solidarnosti, o nepokretanju mozga i guzice. Sve to znamo i već smo sto puta rekli. Reč je o takvom stepenu mentalne kome da se više ne može smisliti ni neka teška glupost koja nije već viđena i koja bi mogla inspirisati na podsmeh, kad smo pameti već odavno morali reći „Zbogom!“

Ne, nema, dakle ni teške gluposti. Samo umereno i prozirno politički korektne dosade. Evo, uzmite, na primer, ovo gomilom oskara ovenčano „čudo neviđeno“ nazvano „Parazit“. Toliko, pobogu, fenomenalan film, da je pokupio kajmak za sve glavne kategorije rezervisane za holivudsku produkciju iako dolazi iz Južne Koreje. Divno, rekoše mi mnogi. Hm, kažem ja, večiti baksuz. Ne, nije ovo loš film. Dobar je. Kada se uporedi sa holivudskom dramskom produkcijom. Tu je negde. Mada, pomenuta je produkcija i ove godine iznedrila neke bar za nijansu bolje. Nego, nema se čime uneti dinamika, a i političke su potrebe takve, pa daj da nagradimo neku malu zemlju i sasvim prosečan film (ne daj bože da se, na primer, takvo priznanje oda Kim Ki Duku ili nekom isto toliko fantastičnom autoru koji nam je svima prošao ispod radara). Zašto tolika pomama? Zato što govori o fenomenu otuđenja ne samo među društvenim klasama nego i o otuđenju čoveka od sebe samog? Zato što sve ljude naizgled hrabro svrstava u red parazita i tako podiže svest? Zato što se bavi ozbiljnim pitanjima i relativizovanjem morala? Važi!

Slažem se ja sa idejama iznetim u filmu. Živimo na smetlištu. Nesvesni, nesavesni i apatični. Ali to već znamo, samo se neki uljuljkuju. Zato im je ovaj film legao k’o budali šamar. Jer nije on izazvao oduševljenje zbog ogromne umetničke vrednosti ili filozofske dubine. Njegove ideje su često previše transparentne, ponekad toliko napadne da bi trebalo da izazovu bar blagu nelagodu kod gledaoca koji ume da se udubi u ozbiljnu temu. Neki su mu delovi čak, u pokušaju diskretnog prenošenja poruke, toliko trapavi i banalni da su gotovo apsurdni.

I da ponovim. Ne mislim da je ovo loš film iako imam nekoliko zamerki. Solidan je. Oskara su dobijali i mnogo lošiji. Ono što smeta jeste utisak da predstavlja parazitski pokušaj da se udovolji parazitskim potrebama mediokritetskog mentaliteta. Film ne nudi afirmaciju, ostavlja poruku da rešenje ne postoji, da je suština ljudske ličnosti postala parazit. I to je ono čemu se kliče. Time se podilazi publici koja može i ume da razmišlja, ali je mrzi. Nudi joj se sadržaj koji bez velikog napora može da protumači i da se oseća intelektualno, umetnički, širokogrudo (jer, ipak, Južna Koreja, zamisli ti kolike smo mi kosmopolite, hej!). Ostavlja joj se prostor i pravo da misli kako je obavila svoju građansku dužnost umetničkog angažmana, pa da može da nastavi svoje mentalno parazitiranje baveći se uvek istim stvarima na isti način, znači ne baveći se ničim stvarno.

Znači, same old, same old ili na zapadu (a bogami ni na istoku, severu ili jugu) ništa novo. Iste igrice, ista foliranja, isti performansi, isti ratovi, svađe, otimačina, pogodbe ispod žita, isti razlozi za uzdizanje ili ignorisanje na primer umetnosti… I isti dremež sa sve curenjem bale i lenjošću da se oteraju muve.

BORIIIING!

Homera Simpsona za planetarnog predsednika! 🙂