Vesti iz svemira

blue and red galaxy artwork

Ako ste se pitali što me nema, bila sam na jednom dugom, dugom putovanju IN A GALAXY FAR, FAR AWAY ili, jednostavnije, izgubljena u svemiru.

Lutajući bespućima mračnog prostora, naišla sam, slično onom Domanoviću koga sam već pominjala, na jednu veoma neobičnu planetu.

Na prvi pogled, planeta je nalik našoj. Čak i naziv asocira na Zemlju. U slobodnom prevodu njen naziv bi glasio: Prašina natopljena vodom nad kojom lete milioni komaraca. Mi bismo je, verovatno, zvali Močvarna zemlja. Elem, obreh se ja u Močvarnoj zemlji među čovekolikim bićima. Žive ta bića u relativno civilizovanom poretku. Imaju naselja, infrastrukturu tu i tamo, države, vlade, relativno razvijenu tehnologiju, problem sa zagađenjem… Sve vrlo slično nama. Ipak, boraveći tamo, imala sam priliku da se uverim da su sličnosti samo spoljašnje. Jer, odmah ispod uglađene maske civilizovanog i uglađenog ponašanja, leže licemerje, glupost, nelogičnost, agresivnost i neukost kakve ovde, hvala bogovima, nikada nećete videti.

Tamo se, na primer, za zaštitu životne sredine bore rečima, slikama, galamom. Najpoznatija aktivistkinja za borbu protiv zagađenja je neka veoma nervozna curica, ljuta, namrgođena, bučna. Ona se slika sa tamošnjim poznatim ličnostima, putuje, gostuje, predlaže neka čudna rešenja, recimo da se preko velike vode (tako oni nazivaju okeane) ide čamcem na vesla i slično. Takva bi seka ovde, gde vlada zdrav razum, bila samo kratka vest u rubrici „Verovali ili ne“. U Močvarnoj zemlji je, međutim, uspela da stigne do Planetarne unije za mir (najsličnije našim Ujedinjem nacijama), a onda je tamo besno gledala u predsednika jedne države (o toj spodobi nešto kasnije).

E sad, imaju i oni, zamislite, baš kao i mi, jednog vrlo mladog čoveka, perspektivnog naučnika, koji je osmislio ekonomski održivi način čišćenja velikih voda. Ali, on nije tako agresivan kao namrštena tinejdžerka, pa je Močvarljanima nebitan. Kod nas je, naprotiv, mladi Boyan Slat na svim naslovnicama, portalima i mrežama, a na toj čudnoj planeti za njihovog naučnika malo ko zna. I ja sam sasvim slučajno naletela na njega u nekom ćošku jedne od njihovih mreža – Fakebook-u.

Što se političara tiče, na primer onog u koga je pomenuta devojčica gledala besno, oni su priča u koju bi ovde teško poverovalo i dete. To su mutni biznismeni sa prikrivenom mračnom prošlošću (a bogami i sadašnjošću), ozbiljni prevaranti, plagijatori, psihopatske i šizofrene ličnosti ili sitni kriminalci i protuve. Taj se polusvet tamo bavi vrlo razvijenim i veštim oblicima manipulisanja masama koji šačica inteligentnih stanovnika Močvare naziva spinovanje. Spinovanje se, koliko sam razumela, sastoji od skretanja pažnje javnosti sa važnih problema na poluistinite ili potpuno lažne vesti koje se plasiraju putem svih kanala informisanja takvom silinom da čak i ona šačica inteligentnih u prvom trenutku bude hipnotisana.

Pokušajte, ako uopšte možete, da zamislite mrak u kome žive jadni Močvarljani, kojima serviraju priče o stranim i domaćim špijunima kako bi se stvorio paravan za svojevoljno donošenje odluka onih na vlasti. Zamislite skretanje pažnje sa otkrivenih afera vestima o tome ko je u bolnici, koji se sin velikog kriminalca bahato rasipa na svadbi veka, lažnim nadama o nekom super-oružju koje su nam naši veliki prijatelji i saveznici možda ostavili, a možda i nisu. Zamislite kakvu bi pobunu Zemljani napravili kada o bitnim pitanjima ne bi bili informisani i kada ne bi dobili priliku da se o odlukama izjasne. Mi to ovde ne bismo trpeli, ipak smo malo promućurniji.

Razlike između nas i Močvarljana najbolje ilustruju društvene mreže. Dok kod nas isključivo služe za komunikaciju, druženje i deljenje proverenog i kvalitetnog sadržaja, pa na njima nikada nećete videti izjave zasnovane na pretpostavkama, zloupotrebu tuđe ili lične tragedije da bi se došlo u centar pažnje, manipulisanje lažnim aktivizmom da bi se neko dočepao novca, kod Močvarljana je to svakodnevna pojava.

Tek sam po povratku iz Močvare shvatila koliko smo mi zdrava i superiorna rasa. Koliko smo realni, upućeni, bistri, odgovorni, moralni…

Tamo, na pandanima naših društvenih mreža, pod nazivom Shiter (sličnost sa engleskom reči shit je sasvim slučajna) i Instant na gram možete videti takve skarednosti da vam bude muka. Jedna polupoznata ličnost nedeljama postuje srceparajuće objave o porodičnoj tragediji, popularnost joj preko noći raste i nikome (vi, sigurno u ovo sad ne verujete) nije ni na kraj pameti da je to možda neukusno. Niko ni reč da kaže da se ličnom tragedijom ne paradira. Onda se odjednom, suviše rano prema mišljenju javnosti, pojavi slika sa novom partnerkom dotične poznate persone i tada počinje salva osuda, ali ne zbog onog patetičnog kukanja, nego zbog nepoštovanja potreba javnog mnjenja da forma bude ispoštovana. Neke druge, anonimne osobe rade slične stvari sa istim motivima i sa manje ili više uspešnim ishodom.

Na Shiteru inače objavljuje i ona šačica polusvesnih, ne bi li nekako uspostavila ravnotežu, ali političke strukture i njihovi sateliti uspevaju da smisle takve nakazne besmislice da biste me sigurno, čak i ako do sada niste nameravali, strpali u ludnicu kada bih pokušala da vam ih prepričam.

Ipak, najuticajnija je Instant na gram. Pričali su mi neki da je prvobitno bio zamišljen kao platforma za razmenu umetničkog sadržaja, slično našem Instagramu. Međutim, zahvaljujući ogromnom kreativnom i umetničkom potencijalu i nepogrešivom osećaju za meru kojim se naša rasa diči, ova platforma je na Zemlji zadržala svoju prvobitnu funkciju. Močvara se, sa druge strane, suočava sa ozbiljnim problemom koji izvitoperena upotreba ovog kanala komunikacije stvara. Jer, za razliku od naših uticajnih ličnosti sa Instagrama, koje se o svemu o čemu pričaju najpre dobro informišu, Močvarljani objavljuju prvo što ima padne na pamet. Pa tako kao primer političke korektnosti navode muzički kamp (da, i oni ga imaju) u koji imaju pristup svi osim muškaraca koji se osećaju kao muškarci i to nazivaju borbom za ravnopravnost polova. Zatim daju neproverene i često svesno lažne savete za postizanje telesnog i duševnog zdravlja ili postavljaju amaterske snimke požara napravljene ispred zapaljene kuće prvog komšije, kao i one u kojima se nečija ličnost izvrgava podsmehu.

I tako sam ja, kada sam videla da je vrag odneo šalu i da je Močvarna planeta pred pucanjem, ustopirala prvi svemirski brod, imala tu nesreću da bude vogonski*, naslušala se vogonske poezije koja mi je, posle svega što sam videla, bila gotovo podnošljiva i vratila se u ovaj blagosloveni kutak svemira gde vladaju dobrota, poštenje i filozofska smirenost.

*Evo šta da učinite ukoliko želite da stopirate Vogona: odustanite od toga. Oni su jedna od najneprijatnijih rasa u Galaksiji – nisu, zapravo toliko zli, koliko su uvek loše i birokratski raspoloženi, nadmeni i neosetljivi. (…) Ni u kom slučaju nemojte dozvoliti da vam Vogon čita poeziju. (Autostoperski vodič kroz Galaksiju, Daglas Adams)

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s