Bake i deke, bate i seke

man couple people woman

Imam ja taj jedan blesavi običaj da se povremeno upustim u neku jalovu polemiku na pojedinim fejsbuk stranicama. Kažu mi prijatelji: „Nemoj, Biljana, ne loži se, pričaš gluvima, uzalud se nerviraš…“ Neki mi ništa ne kažu, samo crkavaju od smeha. Pridružim im se i ja. Šta ću. Znam da sam tvrdoglava i nedokazana budala. I zareknem se da neću više. Posle zaboravim, pa sve lepo ponovim.

I tako pre neki dan uđem u jednu naročito konstruktivnu raspravu sa nekim bakama i dekama. Kaže jedna baka da su najveći problem u ovoj zemlji, onaj zbog koga propadaju naraštaji malih bakinih aMđela, budućih neostvarenih genijalaca, štrajkovi prosvetnih radnika. Poziva roditelje da štrajkuju (kako???) dok se toj prosvetarskoj štrajkačkoj bagri ne daju otkazi. Podrže je i druge bake i poneki deka. Tvrde da su deca nevaspitana, površna i neuka zato što prosvetari štrajkuju. Da se okreću rijalitiju i nasilju umesto učenju, zato što prosvetari štrajkuju. Mislim se ja: „Bog te maz’o, ček’ da prebrojim koliko sam dana u poslednjih pet godina štrajkovala“. Nula. Razmišljam kad li sam to pred njima (ili bilo gde) psovala „seme krvavo“, s kim li sam se svađala i tukla, koga sam zlostavljala, kad sam bila nepristojna. Nešto ne mogu da se setim, ali to je možda zato što sam postala previše rasejana pa zaboravljam. Nešto mi se kao kroz maglu povremeno javi neko sećanje o tome koja bi trebalo da bude uloga roditelja u vaspitanju deteta. Čini mi se da bi trebalo da bude presudna u tom procesu i da su mene vaspitavali roditelji, a da su me nastavnici učili pojedinim predmetima. Čini mi se, takođe, da prosvetni radnici danas ne beže od toga da pomognu roditeljima u vaspitanju dece i da se trude, ali da ih pojedini u tome maksimalno sprečavaju. Ali opet kažem, prilično sam rasejana. Možda me sećanje vara. Ili sam sve to sanjala. Jer neke bake, budući da su tolike godine životnog iskustva i mudrosti skucale u zadnjice, sigurno znaju bolje. Ipak su one bile roditelji. I verovatno su svoju decu slale u školu da tamo od njih naprave ljude dok se one bave važnim stvarima. Znate, ručak, prašina, kafa sa komšinicom, razne sapunice (jer i domaćica ima dušu) oduzimaju mnogo vremena. Gde sad još i razgovori i rad sa detetom. Ima ko je za to plaćen. Imaju bake i deke još po nekog keca u rukavu. Na primer, genijalno pitanje zašto ne štrajkujemo za vreme raspusta (uzgred, mi nemamo raspust, nego zakonom propisan odmor, pa biste mogli da prestanete da pričate o tome kako smo celo leto slobodni). Pa, ono, rođače, štrajk je obustava RADA, htedoh da napišem, ali sam se na vreme zaustavila, jer sam se setila da će se onda pobuniti što uopšte imamo odmor. Jer šta će nam? Nismo izvršili svoj sveti zadatak da ispeglamo sve što su pojedini roditelji izgužvali, tako da nema odmora dok traje obnova.

Neki od njih čak smatraju da ne treba da imamo plate. Jedna mi reče da se dostojanstvo ne može kupiti novcem. Jes’ vala! Ali zato hleb može. Nisam, doduše, pokušavala, ali mi se čini da u prodavnicama ne bi hteli da mi daju cipele, pantalone, džemper, jogurt… ako bih im rekla da ja imam svetu misiju prosvećivanja i da zato nemam para, pa ako bi moglo za džabe.

U nekom se trenutku moj bosanski gen povuče na spavanje, pa se osvestim, skapiram da bake i deke moraju da nađu krivca za svoje neuspehe. A šta ćeš lepše nego da prstom upreš u prosvetare, jer ti je nastavnica matematike u osnovnoj zalepila keca zato što ne umeš da množiš sa devet. Taman da se osvetiš i opravdaš to što vidiš da su ti unuci ili površni, ili lenji ili nasilni. Da si omašio u vaspitanju njihovih roditelja i da su oni tu omašku preneli dalje. Tri u jedan.

I tako se ja manem ćorava posla. Na kratko. Jer naletim na bombastičan naslov: „Beograđanka celoj Srbiji: Zašto već jednom treba da umuknute o našoj generaciji“. E, rekoh, ako je Beograđanka (pošto je to izgleda dovoljno da pruži kredibilitet svemu), daj da pročitam. Piše neka seka (bar se tako oseća, sudeći po tekstu). Nešto o nekim sedim glavama u flanelskim košuljama koje ih kritikuju, koje za milenijalce kažu da su razmaženi i da hoće sve i odmah. Žali se na to što diplomirani lekari rade promocije parizera (rispekt za njih i sramota za zemlju, ali nije u tome sekina poenta). Kaže, njena generacija nema posao ili radi za 12.000 (ako je i hiperbola, pretera ga). Optužuje neke za nešto. Onda odjednom nekome poželi dobrodošlicu na Internet. Pa kaže da je milenijalcima dosta da one sede glave vide problem u njima umesto da traže pravi uzrok.

Onaj moj usnuli gen se na to probudio pa me je omeo da shvatim o čemu ona to tako pametno zbori. Jer, kada već koristi Internet, morala bi da zna da diplomirani lekar ima previše godina da bi se svrstao u milenijalce. Da flanelske košulje u poslednje vreme nose hipsteri od dvadesetak godinica. Da uzroke za svoje probleme treba da traži sama i da ih rešava, jer je u suprotnom stvarno razmažena i nesposobna kmezavica koja u drugome traži krivca (možda je to naučila od onih baka sa početka teksta). Nisam baš najbolje razumela ni da li se „sede glave“ odnose na moju, srednju generaciju ili na one časne starine koje nam zameraju što pokušavamo i dalje da se za nešto izborimo.

Kako god bilo, nešto u tom tekstu ne štima. Na stranu što su joj misli nedovršene i nepovezane. Ima tu drugih nelogičnosti. Seka se ljuti što nije sve dobila na tacni, ali ne dozvoljava da joj se to prebacuje. Seka kaže da njena generacija ima bednu platu. Kako je onda, majku mu, neki tamo projekat empti šopa za svega nekoliko dana uspeo da sakupi gomilu garderobe iz prošlogodišnje i ovogodišnje kolekcije? I kako su neke seke i bate iz te ugrožene grupacije objavile storije o tome da su upravo oni, sada obučeni u najnoviju kolekciju jesen-zima 2019/20., poklonili istu tu garderobu. Jel to od plate od 12.000?

Ne kažem ja da je ovde sjajno i bajno i da ima posla za one koji hoće da rade. Jer nije, Grozno je. Ali kažem da bi ti mladi mentalni trutovi, koji samo, da izvinite, seru po mrežama i kukumavče kako su drugi krivi, mogli da se stvarno pokrenu. Da bar sami sebe preispitaju. Da nauče ono što su preskočili i da se pobune tamo gde treba i kako treba. Da prestanu da izvaljuju izjave prepune materijalnih grešaka. Da se manu patetike o rastancima na aerodromima. Neka probaju da odu u inostranstvo, uostalom. Da vidimo da li će ih takve lenje dočekati raširenih ruku. Jer jesu, lenji su. Da nisu, imali bismo kritičnu masu potrebnu za promene. Pošto srednja generacija nije dovoljna. U manjini smo, znate. U klinču između časnih starina koje ne žele promene i mladih malodušnih koji očekuju da im neko drugi reši probleme. (I ne, ne mislim da su svi mladi ljudi mentalni trutovi, mislim to samo za seratore poput ove seke.)

A što se tiče milenijalaca, onih što prema definiciji spadaju u tu grupu, eno ih tamo po ulicama. Gađaju jajima kola i prolaznike. A kada ih neko opomene, od reči do reči izrecituju odredbu zakona o dečijim pravima. To znaju. One zakone o obavezama ne znaju, jer se, valjda, na njih ne odnose, njima je sve dozvoljeno. Ili oni drugi, još strašniji, što se skupljaju u gotovo sektaške siledžijske grupe koje kao hijene biraju neku slabu jedinku, pa je onda napadaju, biju, ismevaju, iživljavaju se monstruozno, demonski. Cerekaju se i poziraju dok ceo taj ritual sakaćenja nečije ličnosti snimaju. Ili stoje okolo kao dobrovoljni ili prinudni posmatrači, navijači, publika koja aplaudira kada se upali znak.

I onda se ponovo vraćamo na početak priče. Za ovaj „incident“ već su okrivljeni prosvetni radnici. Jer ne daj bože da su bakini, tetkini, mamini mali aMđeli to pokupili u kući, gledajući roditelje, rodbinu, rijaliti programe. NEEEE! Kriv je neko drugi. Roditelji su tu da ih isporuče na ovaj svet, nije njihova odgovornost to u šta su im se deca pretvorila.

Čujem da su ove dve zlostavljačice privedene. Međutim, nisam čula (možda sam samo neobaveštena) da su privedeni i oni koji su snimali i oni koji su posmatrali. Nisam sigurna da će roditelji sve te dece biti adekvatno, drakonski kažnjeni. Pribojavam se toga da mukama ove devojčice i njene porodice nije kraj. Jer dok krivce neko traži na pogrešnom mestu, oni stvarno odgovorni imaju odrešene ruke da rade po starom.

I tako. Imamo začarani krug upiranja prstom u druge kako se ne bismo zamarali. Uostalom, kada bismo bar jedan problem stvarno rešili, o čemu bi nam onda pričale bake i deke, bate i seke?

2 mišljenja na „Bake i deke, bate i seke

  1. ODLICNO 👍👍👍👏👌

    17.09.2019. 02:26, „Sedi, popij kafu!“ je napisao/la:
    sedipopijkafu posted: “ Imam ja taj jedan blesavi običaj da se povremeno upustim u neku jalovu polemiku na pojedinim fejsbuk stranicama. Kažu mi prijatelji: „Nemoj, Biljana, ne loži se, pričaš gluvima, uzalud se nerviraš…“ Neki mi ništa ne kažu, samo crkavaju od smeha. Pridr“

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s