It’s Satanic Majesty

black and white person feeling smiling

Okej. Ono opširno skretanje sa puta je završeno. Preispitala sam se, izvinila se (opravdano ili neopravdano) za sve misli prošle i buduće, čak pokušala i da ne progovorim o stvarima o kojima sam htela. A sad da se lepo vratimo u tokove svakodnevne.

A tokovi svakodnevni donose mnoštvo novih-starih, iritantno inspirativnih foliranja i pozeraja. Ponavljate se, dragi moji, ponavljate. Nema tu dovoljno energije da se smisli neka nova forica da vas istakne. A onda se ponavljam i ja. Ali šta ćemo, nego da nastavimo da se ćeramo. Ja kao samoprozvani hroničar besmisla svakodnevnog, a neki od vas kao samoprozvani intelektualni aktivisti. Oni što moderne tehnologije koriste u svrhu ličnog izgrađivanja, informisanja i odgvornog odnosa prema okolini. Oni što se razlikuju od primitivnog puka koji iste te tehnologije onako seljački otvoreno, neskriveno, nezamaskirano koristi za samopromociju i pecanje popularnosti, naklonosti ili simpatija suprotnog (ili možda istog) pola.

Ne, ne, ne brinite, dragi moji. Znam ja da vi niste tako banalni da otvoreno pokazujete svoja dupeta. Čak i kada to radite, trudite se da to bude umetnički opravdano kao pokazivanje golih grudi u jugoslovenskim filmovima u sred scene koja sa istima nema nikakve veze. Po onom principu: Malo je pornografski, ali je lepo. Umete vi da budete suptilni. Sad, koji se motivi kriju iza te suptilnosti i da li je ona još sramotnija banalnost koja nas, neobaveštene i glupe posmatrače, dovodi do teškog krindža sa mogućim ozbiljnim posledicama po psihičko zdravlje, videćemo još. (I da predupredim eventualne bljutave komentare da, ako mi se ne sviđa, ne treba da pratim mreže. Ne! Ne govorim ja stvarno o mrežama. One su samo prozor, uvid u raspadanje intelektualnog potencijala i čak kompletnog intelektualno-misaonog sklopa čitave populacije.)

Pa da počnemo. I ovog puta sa ponavljanjem već rečenog.

Sećate li se one poplave objava? Onih što su bile davno, još u januaru ove godine? Pa onih slika belih medveda i ostalih ugroženih vrsta koje su objavljivali dubokoumni mislioci kao ironični i prekorni odgovor na neki challenge? Ne, a? Što biste se i sećali. I poplave i challenge su prošli. Objave su donele određenu količinu lične koristi koja se odavno istrošila. Po pitanju globalnog zagrevanja, doduše, nije urađeno ništa konkretno. Ali nismo mi krivi. Mi smo objavili i podigli svest (o čemu tačno osim da se led topi, što svi i onako odavno znaju, nije baš jasno). A time šta tačno treba uraditi, neka se bave oni zaduženi za to. Svest o tome ko je zadužen i šta tačno treba uraditi nije podignuta, ali to opet nije naš problem. Pa ne možemo mi baš sve da crtamo. Eno im Google pa se nek’ se informišu. Ipak i mi imamo privatni život kojem treba da se posvetimo, nećemo se svakodnevno baviti samo svetskim pitanjima. Treba štedeti energiju za neku novu krizu.

I evo, morali smo opet da se koncentrišemo na drugu (i metaforički i bukvalno) goruću krizu. Gore Amazonija i Sibir. Moralo se delati brzo. Trebalo je hitro informisati javnost, uputiti neupućene da se „edukuju“. Hitnost situacije nije nam dozvolila da se u objave koje delimo preterano studiozno upuštamo i da, ako već nemamo pravo znanje o načinu na koji funkcioniše globalna politika (a rekla bih ni o načinu na koji isti taj Google izbacuje rezultate pretrage), bar detaljno pročitamo objašnjenja i konkretna uputstva ispod postova pravih boraca za zaštitu životne sredine koje se tako panično trudimo da među prvima repostujemo. Letimičan pogled bio je, uostalom, i dovoljan da se sa isto“mišljenicima“ razmene „argumenti“ i da se ponovo popnemo na najviši stepenik moralizatorsko-intelektualnog prekorevanja onih tupavih naivčina koje smatraju da se iz pozicije pojedinca može delovati samo na mikroplanu. Čemu sad, dok gore šume (koje mi odavde svakako ne možemo ugasiti, ali ipak…), razmišljati o tome da na globalno zagrevanje utiče i to što ne gasimo svetla, ne isključujemo telefone i kompjutere ni na pola sata dnevno, što držimo uključene klima-uređaje dok u sred leta ne postignemo ugodnost ranog proleća, što ne zatvaramo vodu dok trljamo zube ili se sapunjamo tokom tuširanja…? Kako će požar ugasiti to što ćemo na lokalnom nivou pokušati da se, recimo, izborimo da dobijemo kante za reciklažu ili već nešto slično? Uostalom, nismo mi zapalili šume. Rešenje je u tome da podignemo svest da ih je zapalio neko drugi i da trubimo, pa da jedni druge tapšemo po ramenu dok se zajedno zgražavamo nad tamo nekim džukelama koje „ccc, sram ih bilo, imaju u vidu samo sopstvenu korist i udobnost, za razliku od nas toliko požrtvovanih“. Tamo neki farmeri ih pale da bi gajili stoku i prodavali meso. To jeste strašno, bez šale i ironije. Samo, ti isti farmeri ih pale i da bi uzgajali soju i još neke biljne kulture. Time veliki deo argumenata naših dušebrižnih aktivista pada u vodu, kao što u istu tu baru pada i njihovo čvrsto uverenje da su dovoljno dobro i tačno informisani.

Ne pada mi, naravno, na pamet da se upuštam u objašnjavanje i podučavanje ljubitelja plićaka o globalnoj politici. Ne želim da trošim ni svoje ni vaše vreme na uzaludne pokušaje. Želim da iskritikujem i išamaram. Ako vam se ne sviđa, I am so very sorry. Jer ova je tema, kao i sve druge stvarno bitne, bila aktuelna sve dok se nije pojavila druga koja je pružila priliku našim intelektualnim egzibicionistima da pokažu uniformnu duhovitost. Trg Republike u Beogradu apsolutno je unakažen. Jeste. Nakaradan je i zločin je što se neko usudio da opšte dobro uništi da bi ga prilagodio svojoj bolesnoj ili retardiranoj zamisli. Ali znali smo šta rade. I nismo preduzeli ništa. Nismo se okupili i stali ispred bagera. Nismo zaustavljali saobraćaj, pokušavali da zaustavimo radove, samo smo, prilično tiho, lajali. Šačica nas je stidljivo i pilićarski šetala na protestu. Subotom. Od šest popodne. Da ne smetamo. Ali zato sada, kada je stvar gotova, dižu se glasovi, pljušte objave, neinventivni pokušaji sprdnje i jadni podsmesi. Kome se to smejemo? Onima koji su zasrali? Pa evo – hahahaha! Zasrali smo mi. Tako da sada baš možemo i da nastavimo da ćutimo. Ukoliko imamo bar trunčicu savesti, pameti ili, ako baš hoćete, bar malo mere i dobrog ukusa, treba da se pokrijemo ušima, da pocrvenimo i da se stidimo.

I još jedno NE! Ne kažem da društvene mreže ne treba koristiti da se postigne nešto dobro i korisno, da se pomogne i unapredi. Ali samo onda kada to nisu prazne reči. A kao dokaz da te priče zaista služe za iste ciljeve koje pokušavaju da ostvare i oni malo manje licemerni, oni što se ne kriju iza lažnog aktivizma, može da posluži jedan skorašnji primer. Kada je jedan život visio o koncu jer je bila potrebna hitna transfuzija, nekolicina ljudi koja je znala da ne spada u adekvatne davaoce pokušala je da, koristeći mreže, bar nekako pomogne. Objava sa detaljnim uputstvima šta treba uraditi postovana je i repostovana, prema mojim saznanjima, preko dvadeset puta. Ako uzmemo u obzir da je svaku videlo u proseku bar osamdeset ljudi, dolazimo do ogromne cifre. U Zavodu za transfuziju se, međutim, pojavilo samo sedmoro ljudi, i to onih obaveštenih usmeno, a samo je jedan od njih prihvaćen kao davalac.

Dakle, super je kada možemo prstićima da stvorimo privid humanosti i tako nekog impresioniramo ili umirimo sopstvenu savest. Druga je stvar kada treba da ustanemo rano, makar to bilo samo jedno jutro i odemo na drugi kraj grada da nekome pokušamo da spasimo život. Takve poduhvate prepuštamo drugima. Jer zašto da se cimamo oko nečega čime posle ne možemo na sva usta da se hvalimo? Uvek možemo da se sakrijemo i pozovemo na zemlje u kojima takve stvari nisu potrebne jer sistem funkcioniše. Ne razmišljamo tada da sistem radi tamo gde su se ljudi vekovima uporno borili za to. Ne možemo toga da se setimo, jer nam se sva krv sjurila u lenju, sebičnu, samoživu i nesolidarnu guzicu, pa mozak više ne može da posluži za pravo razmišljanje i delanje, već samo za papagajsko ponavljanje i priklanjanje uniformnosti.

I tako đavo, kome smo mentalnom lenjošću utrli put, lagano dolazi i uzima svoje. Nazdravlje nam bilo.

P. S. Setih se jedne pesme iz 1982. godine. Dobro bi bilo, čini mi se, da pokušamo da se tekst ove pesme ne odnosi na nas.

6 mišljenja na „It’s Satanic Majesty

  1. Lepo sroceno jos kada bi svi poceli od sebe jer uglavnom postoje „oni’ koji su losi,koji su banalni.Ja volim sebe ali zato i od sebe zahtevam da pokusam svakog dana biti bolji covek medjutim u ova vremena tesko je ostati svoj,ma nisu losa vremena,losi su ljudi…..neko je ovo sve vec nekada rekao.

    Liked by 1 person

      1. Ja sam ovde u ovome svetu blogova novajlija i polako se snalazim.Tvoje tekstove sam tek poceo citati.Izabrao sam ovaj svet blogova jer sam obrisao svoje profile sa FB,Instagrama,twit. I za sada se mnogo lepse osecam.Pozdrav od Dusana!

        Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s