Politička (ne)korektnost

gray scale photo of jigsaw puzzle

Vratila sam se iz vesele države Švajcarske. To vam je zemlja u kojoj odlično funkcioniše gradski i međugradski prevoz. I praznina. Jedna naročita vrsta virusa. Nekog koji od stvorenja koja bi trebalo da su ljudi, sudeći po osnovnim fizičkim karakteristikama, stvara robote. Te se figure kreću, kupuju, govore, odgovaraju čak i na pitanja, i to ljubazno. Postoji samo jedan mali, malecki, gotovo zanemarljiv problem. Lica im nemaju izraz. U tolikoj meri da izgleda kao da nemaju ni oblik. A oči! Dubina praznine. Apsolutno ništa. Pogled u tu prazninu izaziva stravu koju smo kao deca osećali kada smo gledali onaj futuristički film „The Omega Man“. Cela slika deluje kao malo manje upeglana scenografija za „The Stepford Wives“. Atmosfera nije čak ni depresivna. Nema je. Postoji samo utisak da se, kada god se neka misao pojavi, vazduh zgušnjava i isteruje je iz glave. I ona nestaje u pramičku magle. Pod kožu se uvlači otupelost i čovek u početku može da oseti kako mu jedna po jedna nervna ćelija odumire. Kasnije, pretpostavljam, ne može da oseti čak ni to.

Dakle, vratila sam se iz vesele države Švajcarske. Znatno gluplja nego kada sam otišla, ali srećna što ću se ovde, i pored svih nebuloza, nelogičnosti i nadirućeg trenda da se površnost izjednači sa produbljenom inteligencijom, ipak malo oporaviti. Od jedne mlade osobe koja je izvesno vreme provela u muzičkom kampu u jednoj drugoj evropskoj državi, čula sam izuzetno inteligentno zapažanje da ta sloboda koja tamo vlada počinje da guši. Jer politička korektnost, koja je otišla u apsolutnu sitničavu krajnost, predstavlja stegu za slobodno razmišljanje i ne uvažava stvarno svačije potrebe. Pa se tako oni koji su, u doduše zatvorenom krugu kampa, hetero orijentacije ili nisu bar vegetarijanci ako već ne mogu biti vegani, nalaze u položaju u kome njihove potrebe ne samo da nisu bitne, već trpe tihu osudu. Ne žurite da me nazovete homofobom, nedemokratom ili fašisoidnom strukturom. Ne zagovaram ni slučajno onaj „među svoja četiri zida“ stav, niti se mešam u tuđe izbore. Samo smatram da osnovna kultura nalaže da i meni moji izbori budu ne samo dozvoljeni, već i uvaženi. Njih, međutim, politička korektnost ne prepoznaje, pa je moja mučena bivša učenica u obećanoj zemlji Islandu za ručak po tanjiru jurila bareno jaje i blanširanu nezačinjenu boraniju, jer vegetarijanstvo… (Protiv koga, takođe, ne mogu imati ništa, jer nije moja stvar za koji će se način ishrane neko opredeliti, ali koje, kao i ništa drugo, ne bi trebalo da bude nametnuto.)

Posle ove naše razmene utisaka osetila sam još veću radost što sam ponovo ovde gde ima da se rilja mnogo kako bi osnovna ljudska prava bila uvažena, ali gde još uvek nismo otišli u drugu krajnost i ispraznili se od suštine.

Realnost mi je, međutim, veoma brzo lupila šamar i pokazala u koliko sam teškoj zabludi. Mi ovde imamo privid razmišljanja. Masku napravljenu od informacija usput sakupljenih i nepromišljenih. Izražavanje stavova nevešto sastavljenih od tu i tamo štrpnutih informacija.

Razgovarala sam o ovim svojim razmišljanjima sa nekoliko ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo i koji su me ozbiljno uzdrmali. Rekli su mi da sam preoštra, ostrašćena, da previše emotivno i ozbiljno doživljavam stvari koje, na primer, vidim na mrežama. Da se u razgovoru ponašam isto kao i oni koje kritikujem. Ove su me primedbe naterale da se zapitam da li imam pravo da kritikujem bilo šta i da li uopšte dobro procenjujem. Osetila sam se, da vam iskreno kažem, kao prilična budala. Posvetila sam sate preispitivanju svojih pobuda, imajući na umu i primedbu da sam nečim isfrustrirana, pa da zato ne mogu da ignorišem ili čak prihvatim određene stvari koje mi deluju kao neverovatno hiperbolisano licemerje, kao alarm da nešto treba menjati, opomenuti, skrenuti bar nekome pažnju na negativnosti novih tendencija koje pravu sposobnost induktivnog i deduktivnog zaključivanja zamenjuju usputnim i nepotpunim konzumiranjem već i onako skraćenih i uprošćenih sadržaja.

Nisam u svojim motivima pronašla zluradost, niti osećanje da me sve ovo ugrožava na ličnom nivou. Ipak, s obzirom na to da su opomene, kao što sam rekla, došle od ljudi kojima verujem, ostavljam prostor da možda samo nisam sposobna da uočim kada nisam u pravu. Ili da se stvarno borim protiv vetrenjača, da trošim energiju uzalud, jer ničim što radim ne mogu ništa krupno da promenim, a i da ništa nije stvarno važno. Posumnjala sam čak i u ono uverenje da uvek treba da se borim protiv svega što smatram lošim, bez obzira na to da li ću uspeti da postignem bilo kakvu promenu. Da je dovoljno da u svojim naporima doprem do bar jedne osobe i da je to neuporedivo više nego da uopšte nisam pokušala. Da onda kada ne uspem čak ni u tome, treba da pokušam ponovo. Obuzela me je malodušnost koja je svemu oduzela smisao i odvela me još dalje u preispitavanje sposobnosti da uočim i isprašim i sopstvene greške i da se na njih bespoštedno i autoironično obrušim. Zato što je sve to zajedno, po svemu sudeći, suviše naporno i zahtevno. Ne meni, nego onima oko mene. Pa da time jednostavno mašim poentu. Ili da nisam dovoljno vešta sa rečima i da zbog toga uvredim one koji to ne zaslužuju, da se prozvanim osete oni koji ne bi trebalo.

Ovo poslednje mi je posebno privuklo pažnju. Zašto se pogrešni ljudi osete prozvanim? Nekako mi izgleda da ih u tim mojim, možda i neodmerenim rečima i neprijatnom ili čak nepotrebno visokom tonu, nešto štrecne. Ne zato što su stvarno površni, već zato što im se negde na ivici svesti nametne potreba da sami sebe preispitaju. A da im je prva reakcija, kao što bi, uostalom, i meni bila, da se unapred odbrane od eventualnog otkrivanja da negde greše. I onda se ipak ispostavi da se ja zapravo obraćam takvima. Onima koji imaju svest da treba da se izgrađuju, ali koje opšta atmosfera često uvuče u izmaglicu samozavaravanja i linije manjeg otpora. Zaista nemam pravo da ovo osuđujem, jer i sama to ponekad radim. Pokušavam da se priklonim onom naizgled mudrom savetu da ništa nije dovoljno vredno da se oko toga nerviramo. Problem je u tome što onda i emocije, ljubav, mržnja, ushićenje, tuga postaju nebitne. A takvo stanje vremenom donosi privid mira koji je samo paravan za onu robotsku prazninu sa početka teksta.

Velikom delu populacije takvo stanje je, nažalost, sasvim udobno. Ali oni i nisu cilj, samo su povod. Bitni su oni koji mogu i imaju čime da se bore. U pravu su kada misle da sam se na njih ustremila. Jesam. Jer koliko god da razumem njihovu potrebu za predahom, koliko god da je način na koji pokušavam da ih razbudim neprijatan i koliko god da ih u određenom trenutku nerviram, duboko verujem da im je potreban,

Možda bi bilo lepše ili efikasnije da malo manje padam u vatru. Možda bih doprla brže ili bi me čuo veći broj ljudi. Ali to onda ne bih bila ja. Jer ja umem da se izrazim samo iz sebe ovakve – neurotizovane, ostrašćene i nestrpljive.

I nemojte mi te osobine upotrebljavati kao protivargument u raspravi. To što sam malo, ili malo više, naprsla po ivicama, kao i to što se ne spuštam na banalni nivo praktične argumentacije zasnovane na neproverljivim brojkama i statistici, ne mora nužno značiti da nisam u pravu. Znam da i vi znate, jer vidite i osećate, da se praznina širi i zauzima sve više prostora. I da, kao u onom bajkovitom romanu „Beskrajna priča“, preti da proguta ceo jedan svet mašte, misli, kreativnosti i osećanja.

Jedno mišljenje na „Politička (ne)korektnost

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s