‘Ajde da se foliramo, nek’ se oči sjaje…

Ulični prosjaci, ofucani, prljavi, očajnog ili potpuno praznog pogleda, opsedaju trotoare ili neke hladne stepenice i budžake. Izlažu se uvredama, potencijalnoj opasnosti od obesnog ponašanja kojekavih siledžijski nastrojenih ljudskih razmazotina, odriču se ne samo svake udobnosti ili brige za sopstveno zdravlje, već i one poslednje mrvice ljudskog dostojanstva. Za prolaznike, one nesvesne da možda svakodnevno za dlaku izbegavaju sličnu sudbinu, gotovo su nevidljivi. To njihovo bitisanje, koje je za nas skoro isto što i nepostojanje slikovito je i bolno tačno opisao Nil Gejmen u „Nikadođiji“. Ali ne brinite, neću vas sada opterećivati književnošću. Samo želim da vas podsetim na ono osećanje koje bude u nama kada ih krajičkom svesti opazimo. Onaj prikriveno nadmeni i prezrivo sažaljivi momenat kada im udelimo neku bedu ili onaj umišljeno pravednički gnev kada ih, umesto jadne milostinje, počastimo grdnjama kako bi trebalo da rade, da prestanu da piju ili da se drogiraju. Čim vidimo ispruženu ruku ili onu neku olupanu činiju, pomislimo na najnečasnije razloge zbog kojih su u ovo stanje zapali. Možda je to i tačno, ne znam. Čini mi se, doduše, da ih je na to naterala neka teška, meni gotovo nezamisliva muka, ali ljudi mi prečesto govore da nisam u pravu, pa ne smem ništa decidirano da tvrdim. Kako god bilo, složićemo se, verujem, da su to ljudi ne sa margine društva, nego daleko ispod nje. Da i mi imamo parije, nedodirljive, te da nemamo pravo da se čudimo i zgražavamo nad nečovečnim društvenim ustrojstvom kastinskog sistema. Jer Indija je bar u tome iskrena. Kao što su i ulični prosjaci autentični. To su što su. I ne zamazuju nam oči lepršavim pojavama i lažnim predstavljanjem.

Zato oni, i pored toga što sam im posvetila ovoliko prostora, nisu glavna tema ovog posta. Tema su oni drugi prosjaci. Oni što su od bezočnog, ali uvijenog prosjačenja napravili biznis i stekli popularnost i uticaj, i to ogroman i ozbiljan uticaj na one kojima je pažljivo vođenje još uvek neophodno – na decu. Već sam pisala o njima ili sam se više onako usput očešala. Umesto da raspalim iz sve snage. Ali nekako nemam dovoljno jak želudac, pa sam do sada izbegavala da se malo pomnije pozabavim tim preuzvišenim pojavama – jutjuberima, vlogerima, influenserima. Pored toga, nailazila sam na razne komentare, od onih: „Šta te boli uvo za te budale?“ do onih da sam – WAIT FOR IT – ljubomorna!!! Ipak, nailazim u poslednje vreme na postove koji pokazuju da nisam jedina koja ovu pojavu smatra ne samo nakaradnom i sramotnom, već i ozbiljno opasnom. (O nekim posebno skrivenim opasnostima ću drugom prilikom.)

Jedan od njih mi je posebno privukao pažnju. Poznata medijska kuća objavila je članak o sladoledžiji koji ih je jednom rečenicom efikasno zalepio i oduvao.Naravno da mi je prvo bilo urnebesno smešno i delovalo mi je kao da je to sve što se ima reći, ali me je nateralo da se ponovo zamislim i prokrstarim mrežama. I naišla sam, naravno, na masu fotografski dokumentovanih i sa sve propratnim tekstom ponosno potvrđenih dokaza o fenserskom i influenserskom prosjačenju. Ovamo je neko dobio nekoliko kutija keksa ili besplatan obrok da bi naziv firme u lažno ležernom stilu, kao usput, pomenuo u storiju, tamo neko tubicu ili dve skupog kozmetičkog proizvoda ili majicu ili… Pazite, ne govorimo o pravom, jasnom reklamiranju po principu – platiš prostor na određenom sajtu da ti se pojavi reklama za firmu. Jer u takvim slučajevima izlazi obaveštenje da sajt koristi kolačiće i da sadrži reklame, pa moraš da se složiš sa tim uslovima ili da odustaneš. U svakom slučaju, unapred si obavešten. Govorimo o onom sitnošićardžijskom sistemu: „Daj mi griz da te pohvalim kod učiteljice!“ Mislim, da li je moguće da pored svih načina na koje pumpaju novac nisu u stanju da plate jebeni obrok i da su tolika beda da posle neće da ga pohvale besplatno ako im se stvarno sviđa? A ako smatraju da su toliko bitni da njihovo veličanstveno ime može određeni proizvod ili brend da vine u kosmos, zašto onda ne traže ugovor za pravu reklamu? Da li zato što su ipak sitni, a nezajažljivi pilićari koji ne mogu da je dobiju, pa gledaju da ućare bar čokoladicu?

Znam već sve njihove protivargumente – ne rade oni to iz koristi, nego iz ljubavi, zato što im se nešto stvarno sviđa, tako funkcionišu mreže, bla–bla–bla… Ne pije to vodu iz jednog vrlo jednostavnog razloga – ako ti se nešto stvarno sviđa, to ćeš podeliti besplatno. Sorry, drugari, prostituisanje nije samo seksualna usluga za novac. To je možda i najpošteniji, a svakako najtransparentniji vid ove aktivnosti, jer su stvari jasno postavljene. Pošto je novac uveden odavno, a kataklizma još uvek nije nastupila, plaćanje u naturi upravo je ono na šta vas taj izraz i asocira.

Evo, pre neki dan, naša „uvažena“ influenserka (na čijem ćete profilu često videti kako ponosno nosi neku hranu koju je dobila da je reklamira) kaže da to što je pametna i čita knjige ne bi trebalo da je ometa da izrazi svoju seksualnost na mrežama, pa je rešila da počne da objavljuje i provokativnije fotke. Ne dovodim u pitanje priznavanje, prihvatanje i ravnopravno uvažavanje ženske seksualnosti. Međutim, masa gramatičkih i stilskih grešaka u njenim postovima govori o tome da knjige čita uzalud, a piskavi i prenemagački glas dovode u pitanje njenu fatalnu ženstvenost. Provokativne fotke su, izgleda, neophodne da se podigne rejting i da se isprosjači još malo, jer lažno intelektualni stav zahteva previše napora za intelektualne sposobnosti kojima raspolaže (i nemojte mi reći da nemam pravo da procenjujem inteligenciju osobe koja uporno postuje savete i preporuke o tome kako treba živeti, šta treba čitati, jer način na koji to radi govori o koeficijentu iste; drugim rečima, sama se namestila).

Ako vam je potreban još neki dokaz o štetnosti navedenih grupacija, prevrtite jutjub kanale. Pogledajte kako izgledaju, šta rade i kako se ponašaju devojčice od 15-ak godina ponesene idejom da treba da se ugledaju na svoje malo starije idole. Pročitajte komentare ispod postova. Obratite pažnju na dečake i momke koji smišljaju po svoj ili tuđi život opasne vratolomije kako bi bili drugačiji i time privukli pažnju. Pogledajte novi trend u modelingu u kome manekenke pristaju da ih pretvore u porno-dive. Pa onda obratite pažnju na to kakav je uticaj ovaj trend izvršio. U više od 80% objava ženski deo populacije nastoji da izgleda kao da se upravo približava orgazmu ili moli za njega. Toliko o feminizmu. A muški deo se naglas raduje, poslušno lajkuje i dozvoljava da bude ubeđen da je baš to ono što treba da mu se sviđa. I na kraju se sve svodi na jedno virtuelno orgijanje u kome niko nije stvarno zadovoljan. Jer ili je nesrećan što se u stvarnom životu stvari pokažu malo drugačijima ili, ako uspeju celu tu priču da sprovedu u delo, pre ili kasnije shvate da nešto fali. Na primer, sadržaj. Ili osećanje. Ili suština.

Dakle, prosjači se na veliko. Za hranu, kozmetiku, lajkove, minorni uticaj, nadu da će pronaći ljubav, ostvariti karijeru, doći do novca… Milostinja se, pri tome, ne izvlači onim: „Daj neki dinar, bog ti dao zdravlja!“, već upornim insistiranjem influensera na tome da su potpuno iskreni u svojim nastojanjima da nas prosvetle, da tačno znaju šta rade, da dele sa nama svoja iskustva koja su proverena i vode nas direktno do odgovora na pitanje o smislu života, da tu nema ničeg lažnog: „Ovo sam ja bez ikakvog ulepšavanja, ‘leba mi!“ Kao, na primer, u članku od pre dan-dva u kome je ispevan hvalospev grupi mladih, samosvojnih influensera, „rtaća iz kićblona“, koji su u tolikoj meri autentični, svoji, neisfolirani da su bez ikakvog poziranja, opušteno i u svom uobičajenom izdanju snimili reklamu za starke. Njihovo uobičajeno izdanje, opušteno i bez poziranja inače obuhvata i nošenje vunene kape i jakne na prijatnih +40 stepeni. (Samo kažem.)

Ja nisam majka i meni ovo može biti iritantno, ali neće naneti nikakvu štetu mojoj nepostojećoj deci. Ali oni koji ih imaju ili ih planiraju (a tu mislim i na one koji su sada deca) možda ipak treba malo ozbiljnije da se pozabave ovim fenomenom. Ili neka puste. Svoje ćerke da se razviju u površne glupače, svoje sinove da se razviju u siledžije ili budale. Mogu, možda, i da im pomognu da skoče sa krova u prazan bazen. Zamislite koliki bi broj pregleda to imalo! Goreo bi net bar dva dana. Dakle, „As you like it“ što bi rekao gos’n Šekspir.

Ipak, jedno bih vas samo zamolila. Ako odlučite da ignorišete ove spodobe ili da ih podržite praćenjem i lajkovima, onda budite dosledni. Pošto fensi influensere ne terate da rade kada se slikaju na nekim ludo atraktivnim mestima, zahvaljujući, između ostalog, i vašoj podršci, pošto im ne zamerate što prosjače a onda vam pod nos nabijaju neku nerealnu sliku na koju će se vaša deca primiti i uraditi sve da je ostvare, onda nemojte ni ove polugole, iscepane, što sede na trotoarima ili hladnim stepenicama i budžacima. Kada ih vidite zadržite i jezik i misli za zubima. Zavucite ruku u džep i dajte im bar stotku. I ne pitajte se da li im treba za hleb, za vinjak, za dop ili za vilu u predgrađu.