Dream on, dreamer…

Sada već decenijsko analiziranje i kritikovanje društvenih mreža i upozoravanje na njihovu štetnost više nema nikakvu težinu. Budućnost je odavno stigla i vreme je da se sa tim pomirimo. Veliki deo života provodimo u virtuelnoj stvarnosti ili virtuelnom ludilu, kako vam drago.

https://youtu.be/mlzdsr4Ss54

Do pre nekoliko godina avatari su bili bitni samo u igrici, i to dok ona traje. Sada su nam profili na fejsbucima, instagramima, tviterima postali pravi, na specifičan način živi i toliko bitni avatari da su stekli status alter ega sa tendencijom da preuzmu glavnu ulogu. Okej, reći ćete, sama si rekla da ova priča nema težinu. Postalo je besmisleno govoriti o lažnoj slici i lažnim životima koje vodimo u Matriksu, koristeći isti taj šablon da ga kritikujemo.

Slažem se.

Ipak, ostanite još malo sa mnom.

Činjenica je da slika koju o sebi stvaramo deluje lažno. Međutim, ukoliko izuzmemo treptave naloge stvorene samo radi ostvarenja profita, videćemo da ta slika nije totalni fejk, već je samo nepotpuna. Da, naravno, predstavljamo sebe u najboljem svetlu. Propuštamo se kroz filtere. Ili ponekad, radi postizanja efekta autentičnosti, objavimo neulepšani prizor sa obaveznom naznakom „neka spontana“ ili „na šta ličim, hahahaha“. Objavljujemo ono za šta mislimo da će nas prikazati kao pametne, dinamične, duhovite, obrazovane, u trendu, sa ludo zabavnim životom (već prema ambicijama određene ličnosti). Trudimo se da izaberemo samo ono najbolje, najreprezentativnije, ono što će privući pažnju, namamiti preglede i lajkove. Ipak, iako nije kompletno, sve to jesmo mi ili bar onaj deo nas za koji verujemo da je najvredniji.

Pokušavamo da se istaknemo, da iznesemo stav. Proveravamo svoj društveni status ili to kako stojimo u očima onih koji su nam iz bilo kog razloga bitni. Prebrojavanjem lajkova i pregleda izvlačimo zaključke o tome koliko smo dragi, dopadljivi, koliko se nekome sviđamo. Kliktanjem iskazujemo prijateljstvo, naklonost, ljubav, flertujemo ili se dodvoravamo. Često i trgujemo po principu: ja tebi – ti meni.

Ničeg čudnog ovde nema. To radimo i u onome što još uvek nazivamo stvarnošću. Sređujemo se, šepurimo, pametujemo, hejtujemo, nadmeni smo ili pokorni (kako se gde može), uspešno ili neuspešno zavodimo ili se šlihtamo i blamiramo. Ono što je u celoj ovoj virtuelnoj priči, ako ne baš lažno, ono upitno jeste povratna informacija. Znamo i sami da veliki broj storija prevrtimo ne registrujući šta je u njima, da lajkove delimo i onda kada nam se nešto stvarno sviđa, ali i onda kada mislimo da je to red, ili da nekog treba da ohrabrimo ili da imamo obavezu… U ovom novom vidu komunikacije razvila su se specifična pravila ponašanja, kao novi bonton koji važi isključivo na mreži.

Zašto se onda toliko oslanjamo na ovu mrežnu popularnost ili odsustvo iste? Zašto na osnovu reakcije zaključujemo da li je nekome stalo kada znamo da često nereagovanjem igramo onu čuvenu „ne dam ti se“ igricu? Da se tamo gde nam je stvarno bitno najviše krijemo? I kada, sa druge strane, znamo da isto to nereagovanje ne mora biti poigravanje i skrivanje, već prava nezainteresovanost? Ili kada smo svesni da ima onih koji taj čuveni klik pritisnu ne gledajući uopšte sadržaj same objave? Kako to da zaboravljamo da samo onda kada je neko stvarno pred nama i sa nama možemo bar donekle uočiti ono što nam je neophodno da izvedemo potrebne nam zaključke? Kako ne vidimo da ove dodatne mogućnosti služe samo da nas dodatno zbune?

Možda odgovor leži u tome da mi, u stvari, sve aktivnosti na mrežama upućujemo sami sebi. Jer, osim ako nisam u teškoj zabludi, rekla bih da najveći broj pregleda naših objava dolazi od nas samih. Da opčinjeno zurimo u njih obuzeti potrebom da zaronimo u sebe, ali da se ne izložimo mučnom preispitivanju. Da žudimo da budemo prihvaćeni i voljeni – od sebe samih. I da zato uranjamo u taj san o sebi. Onako kako je još pre 28 godina anticipirao Vim Venders u filmu „Do kraja sveta“.

Ima u ovoj pojavi nečeg istovremeno beskrajno tužnog i izuzetno ohrabrujućeg. Tragično je, naime, to koliko smo obuzeti sobom, a koliko nam je teško, gotovo nemoguće da sebe istinski i bez zadrške prihvatimo i zavolimo. Sa druge strane, ta uporna potreba da budemo prisutni i prihvaćeni od drugih tera nas da stalno prebiramo po sebi u potrazi za onim što bi se moglo svideti. Iako mnogi ističu ono što je objektivno banalno i bezvredno, što pokazuje potpuno odsustvo inventivnosti, duha, inteligencije, dobrog ukusa ili prave vrednosti, bar će neko upornim kopanjem možda uspeti da naiđe na nešto što će ga naterati da se suštinski svidi samom sebi, da poveruje da je vredan sopstvene ljubavi. Naravno da sve ovo i ja radim i radiću. Na primer, reklamiraću ovaj članak stavljajući ga na insta story, podeliću ga na fejsbuk stranici i na tviteru… 😉 Važno je samo da u tom procesu ne zaboravimo da je ovo što još uvek zovemo stvarnost zaista jedina prava stvarnost. Ona u kojoj, koliko god se folirali i skrivali, nemamo dovoljno dobar filter da nekoga stvarno zauvek držimo u zabludi. I da toj stvarnosti treba povremeno da se vratimo i da se u njoj malo duže zadržimo.

P.S. Ako nađete vremena i volje da se na jedno dva sata odvojite od mreža, pogledajte Until the end of the world. Ako ništa drugo, Venders je majstor da izabere fenomenalnu muziku za svoje filmove. 😉

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s