Solidarnost vs. pešačenje

selective photo of stop talking sign carried by people walking on street

Pre nego što pređem na samu stvar, da vam ispričam jednu priču.

Pre nešto više od šest meseci našla sam se u jednom od onih zahtevnih, izazovnih i izuzetno bolnih momenata. Majka mi je bila teško bolesna i umirala je. Posle silnih uzaludnih pokušaja da joj obezbedim lekarsku negu, u jednom momentu uspela sam da stignem sa njom do Urgentnog centra. Ona je bila nepokretna, dementna, namučena, ja iscrpljena višenedeljnim nespavanjem, poluluda od umora i SAMA. Celog dana. Nisam mogla da se pomerim od nje ni da bih otišla po vodu. Išla sa odeljenja na odeljenje gurajući je na nosilima, vozila se sanitetom od jedne do druge bolnice Kliničkog centra… Ova agonija je trajala više od dvanaest sati. I kada sam je najzad smestila u bolnicu, našla sam se na ulici blizu ponoći, predaleko od stana u predgrađu, sa relativno malo novca kod sebe, gladna, žedna, ošamućena, dezorijentisana, očajna.

Ne sećam se kako sam zaustavila taksi. Sećam se da sam pitala vozača koliko bi otprilike koštala vožnja do drugog kraja grada, da je on rekao cifru koju sam možda i mogla da pokrijem. Da sam ga zamolila da vozi, pa, ako bude više, da me sačeka da mu ostatak donesem iz stana. Ne sećam se šta je i da li je uopšte na to odgovorio. Sećam se da me je pitao da li sam dobro i da mi je na trafici kupio vodu. Sećam se da mi je rekao da ne brinem i da slobodno odmorim do kuće i da sam bila toliko umorna da sam sebi dozvolila da ne proveravam cifru, već sam zažmurila. Sećam se da mi se, uz izvinjenje što me budi, negde na polovini puta obratio. Taksimetar je već otkucao dve trećine procenjenog iznosa. On je debelo omašio: „Izvinite, molim vas, dugo nisam vozio do Zemun Polja, izaći će mnogo više nego što sam mislio. Isključiću taksimetar, ništa ne brinite.“ Pobunila sam se, ali on je bio odlučan. Ne samo da me je dovezao za dva do tri puta manji iznos, već je čekao ispred ulaza da vidi da li sam bezbedno ušla u kuću. Ne znam kako se ovaj čovek zove, ne sećam se koja je firma za koju vozi, ne verujem da bih ga danas prepoznala jer sam bila obnevidela. Znam samo da je učinio da se onaj utisak potpune izdvojenosti, bespomoćne usamljenosti i beznađa rasprši. Nisam bila manje umorna, zabrinuta ili tužna, ali sam ponovo bila svesna, pribrana, prisutna.

Ova priča, iako se meni desila, nije o meni. Ovo je priča o ljudskoj solidarnosti. To vam je jedna skoro sasvim izumrla pojava. Legenda kaže da se manifestovala tako što je jedno biće, ulaganjem volje, pokušavalo da sagleda u kakvoj se situaciji nalazi neko drugo biće i da sa njim saoseća, a bogami i da ponese deo tereta. Ova pojava je, u nekim mitskim vremenima, kada je bila normalna i svakodnevna, doprinosila tome da se jedinka oseća kao pravi deo zajednice, a ne samo kao beslovesni deo mase.

Ne kažem da psihologija mase nije oduvek postojala, niti da individua tokom istorije civilizacije nije stalno morala da vodi računa o tome da ne podlegne sveopštoj histeriji. Kažem da je solidarnost doprinosila tome da se bar malo uspostavi ravnoteža, jer ona podrazumeva osvešćeno promišljanje stvari i ljudi.

Solidarnosti, kao što sam već rekla, više gotovo uopšte nema. Događaj koji sam opisala dokaz je za to, jer je neuobičajen, začuđujuć, deluje neverovatno. Definitivno je nešto što nisam očekivala. Ako biste bili sasvim iskreni, morali biste da priznate da vas je ova priča prilično iznenadila i da mislite da je ulepšana (a zaista nije). Da ste očekivali nešto drugo. Na primer da me istovari iz kola ili da iskoristi to što ne zurim u taksimetar da nabije cenu i da me odere.

Činjenica je da smo jedni od drugih počeli da očekujemo samo najgore i da samo najgore i vidimo. I nije da nismo u pravu. Jer, na kraju krajeva, pod izgovorom da dobri i pošteni obavezno loše prođu, samo najgore i radimo. Čak i onda kada se navodno zalažemo za nešto plemenito, za opšte dobro, za viši cilj, to radimo iz ličnih interesa. Izaći ćemo da protestujemo (možda, ako skupimo hrabrosti) ukoliko smo mi ugroženi, ali ćemo besneti ukoliko to urade drugi baš onda kada nam ne odgovara gužva u gradu. Celo društvo će negodovati i pitati: „Šta hoće ti prosvetari? Ništa ne rade!“ Prosvetari će grmeti na lekare: „Ajde, molim te, ne mogu po tri meseca na red dođem, moram da podmazujem i da plaćam, a oni se još i bune…“ Klinci će izaći na ulice na protest „1 od 5 miliona“ jer to doprinosi njihovom imidžu mladih, pametnih buntovnika, a i dobar je uvod u subotnji izlazak, ali će besneti na taksiste kada zbog njihovog protesta budu morali da idu peške: „Šta hoće ti taksisti? Kada se vraćam iz noćnog izlaska, bukvalno (omiljeni izraz podmlatka za koji misle da je sinonim za sve ostale reči na svetu) budem opljačkan.“

I tako u krug. A situacija ostaje nepromenjena. Jer smo dovoljno glupi da ne shvatamo da, podržavajući sve koji se bore za neki napredak, doprinosimo kvalitetu sopstvenog života. Ne vidimo da guzonje zadovoljno trljaju ruke: „Ovi će se međusobno klati, dok se oni osveste, naši računi u nekim tamo zemljama prelivaće se od njihove kinte.“

Umesto da na primer ja, koja sam na ćelijskom nivou besna na lekare, razumem da ih je sistem naterao da prave pogodbe sa sopstvenom savešću i da izigravaju bogove jer moraju da biraju koga će spasavati (pošto nemaju ni mesta ni uslova za sve kojima su potrebni) i da izađem na ulicu da ih podržim kada se pobune. Umesto da oni podrže mene kada tražim bolje uslove za prosvetu. Umesto da i mi i oni podržimo sve koji traže socijalnu pravdu i poštovanje zakona i zdravog razuma. Umesto svega toga, mi ćemo se deliti na one koji se bune intelektualno i elitistički i one koji su besni što niko ne poštuje običnog radnika.

Svi ćemo se ponašati kao razmažena i sebična dečurlija. Kao prodavačica koja je pre nekoliko godina, kada je naš gospodar vremena (i života) rešio da nam smanji plate sa objašnjenjem da mu treba novac, trtljala za kasom kako bi ona odrezala tako da niko nema platu veću od njene. Zajedljivo se i na sav glas naslađivala tom zamišljenom slikom u kojoj se svi zlopate kao ona. Nije joj, recimo, palo na pamet da bi mogla da teži situaciji u kojoj ona sama ima duplo veću platu. Nije joj u tom trenutku bio bitan čak ni sopstveni standard koliko joj je bilo važno da svoje nezadovoljstvo iskali na onima koji joj ni za šta nisu krivi. Nije joj uopšte palo na pamet da bi, kada bi se njena zamisao ostvarila, svi kupovali daleko manje, što bi vrlo verovatno rezultiralo time da baš ona ostane bez posla.

Ne znam da li je vama smešna. Mene je naterala da se pogledam u ogledalo i da shvatim da sam, svaki put kada se ne solidarišem sa nekim ko je ugrožen, oštećen i ko se bori, jedan od onih „da komšiji crkne krava likova“, odnosno da sam joj vrlo slična. A i vi ste, izvin’te na izrazu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s