Imati i nemati

pexels-photo-1148998.jpeg

Mnogo je pametnih ljudi pokušavalo da definiše čoveka kao takvog. Pa imamo odrednice da je „čovek životinja koja se smeje“ ili da je čovek „političko biće“… Sad, ja ni slučajno ne mislim da sam pametna kao, recimo, Niče, ali ću se ipak drznuti da ponudim svoju definiciju. Rekla bih, posmatrajući svakodnevne međuljudske odnose i sveopšte težnje, da je čovek „matematičko biće“. I to u onom najprostijem (ili, možda, najprostačkijem) smislu. Da se kreće isključivo u okviru onih najjednostavnijih računskih operacija – sabiranje i oduzimanje, množenje i deljenje.

Iako binarni sistem nije stvarno jednostavan, sveli smo se, čini mi se, na njegov spoljašni izgled i čitav nam se odnos prema sebi i drugima, prema smislu i tome čemu treba težiti, sveo na niz jedinica i nula (posedovanje kuće, novca, sopstvene firme i neposedovanje dosijea u policiji, na primer, daje čistu desetku itd.). Kao kada deca tapkaju sličice: imam, imam, imam, nemam, nemam, IMAM, IMAM, nem’m, nem’m…

Svi smo stalno u tom gasu: šta ja imam, a ti nemaš; šta ti imaš, a ja hoću ali nemam; šta ti imaš ili nemaš, a ja se toga toliko plašim da ni slučajno ne želim da se nađem u tvojoj situaciji.

Provalili ste do sada da pratim zbivanja na mrežama i da sam uglavnom zgađena. Naišla sam, međutim, verovali vi ili ne, na jedan fenomenalan post na fejsu. Piše žena, Ognjenka Lakićević se zove, o predrasudama. Onim podsvesnim. I to kod onih osvešćenih. Piše lako, britko, tačno. O odnosu društva prema muškarcima i ženama. Već vas vidim kako kolutate očima u fazonu: „Pih, milion puta prežvakana tema!“ Jeste. Prežvakali je nazoviosvešćeni borci za razna prava, pa izgubila ukus kao zalogaj koji dugo premećemo po ustima. Ali Ognjenka ne žvaće. Nije ni ogorčena. Nego dobro vidi. I lepo kaže. Smirenim tonom, bez ostrašćenosti (e, to bih, na primer, volela da imam, a ne da svaki put padnem u vatru), samo sa određenom dozom čuđenja. I šamara. Iako mislim da nema tu nameru. Da vas ne smaram prepričavanjem, pročitajte.

Elem, podsetila me Ognjenka svojim postom na taj jedan fenomen na koji sam se već privikla toliko da ga skoro ni ne primećujem, ali onako kako ne primećujemo neku nakaznu, polusrušenu kuću pored koje svakodnevno prolazimo. Nije da nam ne smeta, ali se trudimo da je ostavimo u polju perifernog vida.

Podsetila me, naime, na to da društvo nikada nije tako potpuno i gotovo bez ostatka ujedinjeno kao kada treba da osudi ženu koja je sama. Ovo jedinstvo ide toliko daleko da čak i te zastrašujuće, nenormalne, protivprirodne pojave (čitaj: žene koje su same) osuđuju one druge koje su u sličnoj situaciji. Društvo je, dakle, ujedinjeno u tome da sa ženom koja je sama nešto debelo nije u redu. Ili je mnogo loša riba (pošto su mnogi prilično nelepi ljudi u srećnim vezama, ovaj argument je hm, hm), ili je bolno naporna (jer se udaju samo one blage i fine, to znamo), ili je baksuz, ili je loša u krevetu, ili je glupa, ili se mnogo pravi pametna… Ako sam nešto zaboravila, vi dodajte.

Ako neka slučajno pokuša da objasni da je to njen izbor ili da neće da pristane na kompromis, u najboljem slučaju će dobiti polusažaljivo, poluprezrivo klimanje glavom i glasno: „Da, da“, a neizgovoreno „Samo se ti teši!“ Da se ponovo pozovem na Ognjenkin tekst, „ako pišeš o svemu tome, sigurno i ti imaš neki problem…“ Jer ko bi poverovao da jedna normalna ŽENA! uživa u samoći? Da joj se nema muž i dete? Da joj nije ni do deljenja ni do množenja? Drugo je muškarac. Njega može da mrzi da ima porodicu. Njemu je, kako društvo čvrsto veruje, potreba za slobodom imanentna. On je ostvareno biće bez obzira na stil života. Čak se, uz šeretski osmeh i blagonaklono odobravanje, smatra muževnijim od onih koji su upali u kandže bračnih voda.

Znači i ovde vladaju predrasude. Neki mučeni muškarci verovatno ne smeju ni da se požale na eventualnu usamljenost, jer nisu pošteđeni osude, samo u nekom drugom smislu. Ipak, u povoljnijem su položaju, jer se njihove životne situacije smatraju slobodnim izborom zbog koga neće biti omalovažavani, ogovarani, šikanirani… Neće im biti zatvorena mnoga vrata. (Ako grešim, dragi moji pripadnici muške populacije, izvinjavam se iskreno.)

Sa druge strane, žena koja je sama na ista ta vrata može pristojno da kuca do smrti. Biće puštena tek ako ih razvali. A tada će se tek naći neko da je nazove histeričnom, neostvarenom ludačom koja se, eto, šta će jadna, ponaša neuračunljivo.

I opet, kako pomenuta autorka kaže, ako pričam o tome, imam problem. Pa ono, imam. Ne zato što mi niko ne veruje da mi se nema muž i dete. Ne zato što na ovakav odgovor, koji ponekad moram da dam jer ljudi smatraju da ovakva pitanja nisu odraz neviđenog nevaspitanja, dobijam onaj pogled: „Kiselo joj grožđe.“ Nego zato što za sve što zamislim, pokušam, uradim, moram da uložim trostruko veći napor (a ni tada ne dobijam baš ovacije), nego da sam se lepo udala, sredila i umesto kiselog grožđa izabrala sladak limun.

Samo da se nešto ne izgubi u prevodu, ne mislim da su oni koji žive drugačije od mene pristali na kompromis, nego samo na to da takav život is not my cup of tea.

Dakle, šta neko ima, a drugi nema; šta je neko izabrao što drugi ne bi; šta nekom leži, nekom ne… Koliko neko pati, a neko je zadovoljan svojim životom, zašto su neki došli do jednog, a drugi do drugog ishoda… Zar stvarno i dalje treba objašnjavati da to nije naša stvar sve dok nam se neko ne požali na svoju situaciju (a da čak ni tada ne smemo nekog sažaljevati, jer nam sopstvena nesavršenost ukida to pravo)? Zar još uvek, bar onima koji sebe smatraju inteligentnim bićima, nije jasno da treba sami da saznaju šta misle, a ne da misle ono što misle da bi trebalo misliti? I da odmah poskoče da nekome (bilo kome i u bilo kakvoj situaciji) prišiju etiketu. Da skapiraju da, koliko god to nekome čudno zvučalo, postoje ljudi koji, na primer, ne vole kolače od čokolade ili slatkiše uopšte. Evo, ja bez istih ne mogu da zamislim dan, pa se ne bečim kada mi neko kaže da ih ne konzumira.

Znam. Biću nazvana isfrustriranom i nezadovoljnom jer sam se usudila da progovorim o ovom fenomenu. Umesto da ćutim i da se držim ispod radara. Šta ću kad sam lajava, a nemam nikog ko bi me ućutkao. 😉

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s