Zaborav briše sve

close up photo of fallen leaves

Neko je jednom rekao da je pamet raspoređena pravedno, a pamćenje nepravedno, jer se niko ne žali na svoju inteligenciju, a svako ima primedbe na to što je zaboravan. Evo, činjenica da sam ja, na primer, NEVIĐENO inteligentna, a da ovu misao moram da parafraziram i da, uz to, ne mogu da se setim čija je, potvrđuje istinitost iste.

Svi smo, dakle, ono baš pametni. Oko toga smo postigli konsenzus. Svi smo i zaboravni. To je jasno. Zaboravljamo da li smo isključili peglu, ne sećamo se kako se neko zove ili preziva, smetnemo s uma nečiji rođendan…

Neki su, ipak, malo zaboravniji od drugih, pa zaboravljaju, recimo, ko su, šta su, odakle su, kakvi su, koliko vrede… Ima među njima onih koji se zaborave, pa puste u svoj život tako neke ljude, dozvole im da se razbaškare po principu „Dobro došli, dragi gosti“ i da vršljaju dok ne naprave neviđeni nered i dok ne počnu da se ponašaju kao da je to, u stvari, njihova kuća. Ali ne bih sada o takvima. Takvi su na muci kako da „gostima“ objasne neke stvari, koče ih obziri, zaboravljaju da kada druga strana nema obzira, svaka obaveza da se bude pristojan prestaje. Neću sad još i ja da im stajem na muku.

Htela bih malo da se osvrnem na one koji su nekada davno (sećamo se toga sada kao kroz maglu) imali neke prosečne vrednosti ili talente, malo ili malo više pameti i znanja. Pa su počeli da ih koriste radi ličnog usavršavanja ili opšteg dobra. Pa polako počeli da stiču neka priznanja, da dobijaju potvrde, pohvale, da budu vrednovani. Tu negde, na samom početku uspona, još uvek su se sećali mesta sa koga su krenuli. Imali su u vidu ljude koji su ih tada podržali, uputili, bili tu da ih ohrabre, pomognu, podignu kada padnu. A onda su počele da stižu potvrde sa strane. Da se pojavljuju neki novi ljudi koji ih tapšu po ramenu. Popularnost je lagano rasla. Ako. Super. Oni prvi su i navijali da se to desi. Zato su i bili tu. Međutim, kako su novi aplauzi za svaku sitnicu počeli da se gomilaju, zaglušili su one prve, početne. Okej. U redu je i to. Kakav bi to uspeh bio kada bi ostao samo u zatvorenom krugu najbližih. Nije, dakle, problem u tome. Problem je što su ovi jako zaboravni likovi odjednom umislili da su sve postigli sami, da su u najmanju ruku neki novi Sokrati, Tesle, oskarovci, nobelovci, mudraci, vrhunski komičari ili savršeni nadljudi. Zaboravili su, takođe,  da im ona „sitna boranija“ koju sada ismevaju ili koje se klanjaju i stide nije bila samo zamajac, početni impuls, već da predstavlja milje iz koga su izašli. Da među tim čovekolikim mravima ima onih koji su ih naučili svemu što znaju, koji su bili dovoljno inteligentni da prepoznaju tu mikroskopsku mrvicu talenta i da je svojim bučnim navijanjem i promovisanjem iznesu na svetlost dana. Zaboravili su, izgleda, i to da bi njihove vrednosti ostale dovoljne samo za kućne i eventualno kafanske okvire da im okolnosti, u kojima u tom trenutku nije bilo ničeg boljeg u ponudi, nisu išle na ruku.

I tako smo danas dobili polupismene, polutalentovane, iz nekog gliba izvučene javne ličnosti, koje su sele na Zevsov tron i sa njega upravljaju munjama i gromovima, potpuno opijeni ambrozijom trenutne popularnosti. Zaborav je, međutim, batina sa dva kraja. Dobra je to pojava u nekim situacijama. Jer u nekom trenutku naiđe i oduva sve ono što nema pravu vrednost. A kada se naši samoproglašeni polubogovi nađu svrgnuti sa svojih umišljenih visina, iskreno se nadam da će im oni prvobitni fanovi oboleti od selektivne amnezije ili, još bolje, da će se setiti da su u međuvremenu ustanovili koliko su pogrešili u proceni i da će okrenuti glavu od ovakvog šljama.

A možda ovaj polusvet i nije stvarno zaboravan. Možda se samo pravi, da ne bi u svojoj blizini morao da trpi one koji znaju šta tačno leži iza šljašteće fasade. Ili, što je još verovatnije, da bi izbegao zahvalnost i vraćanje duga. Jer, hajde da se ne lažemo. Nema veze ko nam je učinio uslugu. Nije važno da li je to bio neki stranac ili blizak prijatelj. Kada nam neko pokloni nešto – svoje vreme, energiju, podršku, uslugu – dužni smo mu. Dugujemo poštovanje, zahvalnost, uzajamnost. Sve one priče da smo nešto uradili dobrovoljno i da smo sami krivi ako je neko prešao granice, izmislili su bezobzirni, sebični samoživci koji ne žele sebe da ograničavaju onda kada mogu da ućare nešto a da zauzvrat ne pruže ništa.

Pošto smo se na početku složili kako smo svi mnogo pametni, možda bismo tu pamet mogli ponekad da upotrebimo i za mentalne vežbe protiv zaboravnosti. Čula sam da rad prstima, na primer bavljenje origamijem, pomaže da se izbegne ili ublaži senilnost. Eto rešenja 😉

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s